,,Теразијски" без акција

Према предлогу закона о подели бесплатних акција, сви грађани Србије који нису добили акције предузећа у досадашњој приватизацији имали би право да добију акције јавних предузећа која нису до сада приватизована. Процењује се да има око четири милиона таквих грађана. Занимљиво је, међутим, да се такво право спори онима који нису успели да добију србијанско држављанство до 30. јуна 2007. године.

Примера ради, ако је неко ко је грађанин Црне Горе провео цео живот у Србији, био стално запослен у њој и доприносио њеном благостању у складу са својим могућностима, те пре више од годину дана поднео молбу за пријем у држављанство Србије, а његова молба још није решена, да ли су његова права повређена у односу на онога који је једнако као он радио у Србији, али је имао срећу да већ поседује држављанство Србије? Такође, ако је неко рођен у Београду или неком другом месту у Србији, и цео живот или већи део живота провео у њој, а има држављанство Црне Горе на основу места рођења својега оца, те му захтев за србијанско држављанство и после више од годину дана није позитивно решен, да ли су његова права повређена?

Уопште, да ли су грађани који су поднели захтев за држављанство много пре но што је идеја о подели акција јавних предузећа доспела у јавност, рецимо још у јесен 2006. године, дакле, пре више од годину дана, а да србијанско држављанство још нису добили – дискриминисани у односу на друге грађане Србије? Штавише, да ли су дискриминисани они који су поднели захтев за држављанство још у септембру 2006, а добили га у новембру 2007. – у односу на оне који ће добити бесплатне акције пошто ће до краја ове године напунити 18 година? Напокон, зашто би ови грађани уживали бирачко право или право на рад, ако не уживају и право на бесплатне акције?

Писцу ових редова се чини да су у свим наведеним случајевима грађани Србије родом или пореклом из Црне Горе дискриминисани у односу на друге грађане Србије. Да ли су они криви што чекају дуже од годину дана пошто су предали захтев за држављанство Србије, када није било ни речи да ће акције јавних предузећа бити понуђене грађанима Србије, што исто нису и добили? Да ли се кажњавају само због тога што нису успели у настојањима да убеде своје рођаке у Црној Гори да не гласају за независност? Напослетку, заболело је многе од њих када им Црна Гора није допустила да се изјасне на референдуму за заједницу њихове отаџбине и њихове домовине. Тада су били дискриминисани у односу на оне Црногорце који су живели у САД, ЕУ, Хрватској, БиХ, Македонији и било којој другој држави на земаљском шару. Тада их је чињеница да живе у Србији, независно од поседовања црногорског држављанства, дискриминисала у односу на грађанско право да одлучују о државноправној вези Црне Горе и Србије. Такође, они нису добили акције црногорских јавних предузећа, али их та дискриминација није погодила онолико колико ова о немогућности да и они одлучују о будућности државе за коју су им се преци борили. Сада их чињеница да су држављани и Црне Горе који с правом желе србијанско држављанство дискриминише у односу на друге грађане Србије. Да ли они уместо две мајке имају сада две маћехе? Да ли су ишта криви за такву судбину?

Ако је већ Црна Гора одустала од услуга "теразијских Црногораца", да ли и Србија треба да одустане од ових грађана? Нису ли неки од њих дали животе на Косову? Нису ли неки од њих бранили Србију током НАТО бомбардовања? Они не траже привилегије. Земља је била у опасности, бранили су је. Па ипак, зар им треба ускратити права која се другим грађанима Србије признају? Не стављају ли се "теразијски Црногорци" у позицију апатрида, људи који се осећају одбаченима од обеју држава које осећају својим?

На ова питања треба поштено одговорити не само због материјалних разлога, мада их посебно у тешким временима друштвене трансформације не треба потцењивати, већ много више због нашег осећаја за правду. То што ће и грађани Србије који имају и црногорско држављанство добити бесплатне акције јавних предузећа никоме неће омалити њихов део. Зар не би онда требало допустити свим грађанима који су поднели захтев за држављанство Србије до 30. јуна 2007. године (чиновништву МУП-а би ваљда пола године било довољно да ове захтеве реши), да добију бесплатне акције шест јавних предузећа попут других грађана Србије? У противном, држава Србија ће казнити део својих грађана само због тога што ни за годину и више дана није успела да им на поднети захтев да држављанство. Казниће их, дискриминисати, у најбољем случају због чиновничке неспособности, јер обећавало се да ће процедура добијања држављанства бити брза и ефикасна, а у најгорем – због политичке намере. На председничким кандидатима и њиховим странкама је да покажу да се не ради о злој намери.