БАЗНО САВЕЗНИШТВО

Пола српске владе залаже се за блискост за Западом. Министар одбране тврди да су НАТО стандарди најбољи на свету. Српска војска се малтене братимила са националном гардом Охаја. Пилоти из Авијана, који су бомбардовали Батајницу, слетели су тамо, и били дочекани са хлебом и сољу, без љубави и без мржње. Премијер је више пута образлагао значај војне неутралности, иако су стране трупе већ годинама на српској територији.

У сусрету са осећањем релативне немоћи пред глупом силом, склони смо да капиталне наде улажемо у Русију. Можда нам велика, и поново моћна матушка може помоћи у судњем дипломатско-политичком окршају око Косова! Владимир Путин је "Тајмов" човек године. За њих је он више зао него добар момак, тврди властодржац, без смисла за хумор и сувишна ћаскања. Али је успео да од Русије поново направи моћну империју, убедљиву чињеницу која доноси извесну дозу неспокоја Западу. Мало ли је?

У избору савезника, српска политичка сцена подсећа на позорницу апсурда. Нема стратегије, нити идеје о делотворној оријентацији. Све савезничке варијанте су у игри: Американци, Руси, несврстани и класична војна неутралност. Наравно да су у оптицају и Кинези, Индуси, Јапанци, неке афричке државе, носталгично враћање у "трећи свет". Све што би могло да нам буде од некакве вајде налази се на столу.

Изгледа да су Руси склони да у чувању најважнијих принципа иду до краја. Али, то свакако није околност у којој ће ратовати за Косово. Нема било какве назнаке да би Путин (или његов наследник) поново активирали зарђале механизме хладног рата. Хрушчов је давно отишао, Кенеди такође а и Кастро се нешто не осећа најбоље. Нема наде да би две силе заоштравале своје односе изнад прага који би угрозио њихове кључне интересе.

Чак и ако би у неком чудесном развоју кризе и дошло до опасног сучељавања најмоћнијих, тешко је да Србија из тога извуче нешто добро за себе. Идеје да би наша драма могла до реалног сукоба да "завади" велике силе, само је митска и донекле романтична пројекција: ето, и ми имамо некога ко је спреман да се побије за нас! Али то је само заводљива и прилично опасна заблуда, која може да нас одведе далеко од суштине ствари и покушаја да сазнамо бар ово: шта заиста можемо да учинимо сами и са актуелним савезничким корпусом у реалном односу снага?

Наравно да власт и опозиција у Србији нису у стању да одговоре на такво, по форми једноставно питање. Лутање у трагању за добрим савезником, може се и разумети и оправдати. Ионако смо све најгоре ствари за себе урадили углавном сами. Али, у покушају да "природно" савезништво добије своју јефтину популистичку одору, понекад се иде и до бизарних понуда. Тако је Томислав Николић ономад понудио Србију као податно тло за руске војне базе.

Може бити да је Николић до таквог одбрамбеног патента стигао пратећи своје неисцрпно патриотско надахнуће. Идеја је, у техничком смислу, скоро па сасвим проста: ако дођу Руси, направиће овде своје велике војне центре, у њима ће бити посаде са модерним оружјем. Чик нека их неко тада дирне! То више неће бити атак на Србе, него на Русију. Ако они буду заштићени, сигурно ћемо бити и ми, зашто бисмо их иначе звали?

Наведена "провала", која би морала да буде релативно слаб предизборни трик, поред тога што је неостварива, углавном је и бесмислена. Таман као и утопијска пројекција о прављењу америчких база у Србији. Иначе су таква позиционирања трупа, углавном превазиђени модел. Далеко је јефтиније улагање у маневарску динамику. То ће рећи, у способност оперативних јединица да брзо стигну у подручје дејства, без екстремно скупог сталног позиционирања, да би се тако сачекала могућа криза са ратним исходом.

Николић је вероватно имао у виду однос према општој немоћи, и спектакуларни недостатак добрих замисли. Таква је или слична нечија досетка да се Русима "допусти" постављање ракетног штита на Дрини, који би био одговор на позициону кризу сличне врсте у средњој Европи.

Понекад се заборавља да се моћ нечега што се зове "ракетни штит" садржи само у очекиваној институцији "детерента", то јест одвраћања од могуће акције. Али, кад акција почне, ракетне рампе, њихова електронска и логистичка подршка, па и читава територија – приоритетни су циљеви напада.

Савезништво са уграђеним базама, само је нужна последица пристајања на услове које поставља моћни пријатељ. На срећу, нама то нико не тражи, на несрећу има људи који то сами нуде.

Усред бомбардовања 1999. парламент ондашње Југославије понудио је уједињење Русији и Белорусији. И егзалтираном акламацијом усвојио историјски папир о томе. Многи су већ заташкали тај незаборавни, урнебесни политички подухват. А данас је озбиљно и опасно као онда, и трагање за поузданим савезницима се наставља. Да су нас онда примили, базе бисмо, уз надзор Томе Николића, већ ископали сами.