Непожељно Свратиште

Прича није препричавање романа "Оливер Твист", писца Чарлса Дикенса. Све што је аутор исписао у давним временима, а потом филмски уметници екранизовали и широм света емитовали, догађа се нама. Данас и овде. Наслов наше књиге на ту тему гласио би "Свратиште". Главни глумци су исти: малишани, сиротани који свој живот проводе на улици. Дању и ноћу, зими и лети. Они су наша стварност које се понекад и присетимо, учинимо за њих понешто и помало, да бисмо их убрзо потом, из ко зна којих разлога, поново заборавили. У нашој стварности нису описани брадати нељуди у облику ђавола по имену Фагин, мада, засигурно, има и њих.

Код нас су друштво, или друштвена заједница, преузело на себе задатак да збрину ту булументу дечака и девојчица којима треба парче хлеба, мало загрејана собица, понека играчка и топла рука, попут очеве или мајчинске, по косици. Све оно што већина њихових вршњака има, мада понеки можда и не знају то да поштују. Нашли су надлежни у Београду стан у Дринчићевој улици број 24, покрај пијаце Бајлони, где су оформили свратиште за те клинце и клинцезе. Не као боравиште, већ у правом смислу речи место где се радо навраћа, али без полицијске марице и пратње људи у плавим униформама.

И таман се друштванце ту некако одомаћило и бројчано омножило, мали су, па им ваљда посебно прија парченце хлеба са мармеладом или топла супица, јер за врућу чоколаду или бразилске орахе и пистаће нису ни чули, када је сурова реч станара пресудила: њих више нећемо да видимо и чујемо овде. Можда је реч старијих комшија имала основа у ремећењу њиховог реда и мира. Или, сигурно је, да су они били у праву да заштите свој комодитет, али начин на који су сви заједно, они и надлежни, отказали гостопримство најмлађим суграђанима сигурно није за буквар етике и морала.

Можда су у целој причи за нијансу одговорнији надлежни. Ако су тај пројекат представили широј јавности и оживотворили га у врелом августу, а крај му предвидели за април наступајуће године, како су дозволили да се смрзне у децембарским мразевима? Хитно, рекло би се, изнуђено обећање да је реч о изналажењу новог простора у најмању руку звучи као лицемерје. И отвара низ питања. Пре свега, где ми то уствари живимо, каква је та држава која се стара о својим поданицима, били они најмлађи или најстарији, били они сироти или богати. Или су представници државног, па и друштвеног естаблишмента преокупирани вишим државним интересима. Ако их врх државе и има, бројни центри за социјални и хумани рад сигурно немају. Као што немају ни пара за свој ваљани рад. Али, овде је реч о надлежнима из републичког министарства и градског врха. А шта онда раде? Припремају се за дочек Нове године у "Хајату" или на Карибима – испалиће, као из топа, неки злобник.

Дакле, појединачни инциденти и прашина која се дигне у јавности тим поводима само су као из шешира извучени случајеви. Њих је толико да би писцу ових редова требао годишњи одмор да их наброји.

Да ли је реч о пензионерима који у поштама потиштено чекају своју "цркавицу", или о затвореној операционој сали болнице где на помоћ узалудно чекају стотине пацијената, или о мрачним градским, односно магистралним улицама, бесконачним редовима за визу пред амбасадама, или за преглед у домовима здравља, или о деци која сада скраћено уче, па потом, са факултетском дипломом, не знају где извире а где се улива Дунав…?

Можда ће надлежни предложити тим мусавим слатким створењима да у време зимско нађу неко ново свратиште у Улици Баје Пивљанина покрај Белог двора на Дедињу. Ту се домаће племство увелико раскомотило и у могућности је да им ослободи коју стотину квадрата да наврате на шољу врућег чаја и можда неки колачић.