Nepoželjno Svratište

Priča nije prepričavanje romana "Oliver Tvist", pisca Čarlsa Dikensa. Sve što je autor ispisao u davnim vremenima, a potom filmski umetnici ekranizovali i širom sveta emitovali, događa se nama. Danas i ovde. Naslov naše knjige na tu temu glasio bi "Svratište". Glavni glumci su isti: mališani, sirotani koji svoj život provode na ulici. Danju i noću, zimi i leti. Oni su naša stvarnost koje se ponekad i prisetimo, učinimo za njih ponešto i pomalo, da bismo ih ubrzo potom, iz ko zna kojih razloga, ponovo zaboravili. U našoj stvarnosti nisu opisani bradati neljudi u obliku đavola po imenu Fagin, mada, zasigurno, ima i njih.

Kod nas su društvo, ili društvena zajednica, preuzelo na sebe zadatak da zbrinu tu bulumentu dečaka i devojčica kojima treba parče hleba, malo zagrejana sobica, poneka igračka i topla ruka, poput očeve ili majčinske, po kosici. Sve ono što većina njihovih vršnjaka ima, mada poneki možda i ne znaju to da poštuju. Našli su nadležni u Beogradu stan u Drinčićevoj ulici broj 24, pokraj pijace Bajloni, gde su oformili svratište za te klince i klinceze. Ne kao boravište, već u pravom smislu reči mesto gde se rado navraća, ali bez policijske marice i pratnje ljudi u plavim uniformama.

I taman se društvance tu nekako odomaćilo i brojčano omnožilo, mali su, pa im valjda posebno prija parčence hleba sa marmeladom ili topla supica, jer za vruću čokoladu ili brazilske orahe i pistaće nisu ni čuli, kada je surova reč stanara presudila: njih više nećemo da vidimo i čujemo ovde. Možda je reč starijih komšija imala osnova u remećenju njihovog reda i mira. Ili, sigurno je, da su oni bili u pravu da zaštite svoj komoditet, ali način na koji su svi zajedno, oni i nadležni, otkazali gostoprimstvo najmlađim sugrađanima sigurno nije za bukvar etike i morala.

Možda su u celoj priči za nijansu odgovorniji nadležni. Ako su taj projekat predstavili široj javnosti i oživotvorili ga u vrelom avgustu, a kraj mu predvideli za april nastupajuće godine, kako su dozvolili da se smrzne u decembarskim mrazevima? Hitno, reklo bi se, iznuđeno obećanje da je reč o iznalaženju novog prostora u najmanju ruku zvuči kao licemerje. I otvara niz pitanja. Pre svega, gde mi to ustvari živimo, kakva je ta država koja se stara o svojim podanicima, bili oni najmlađi ili najstariji, bili oni siroti ili bogati. Ili su predstavnici državnog, pa i društvenog establišmenta preokupirani višim državnim interesima. Ako ih vrh države i ima, brojni centri za socijalni i humani rad sigurno nemaju. Kao što nemaju ni para za svoj valjani rad. Ali, ovde je reč o nadležnima iz republičkog ministarstva i gradskog vrha. A šta onda rade? Pripremaju se za doček Nove godine u "Hajatu" ili na Karibima – ispaliće, kao iz topa, neki zlobnik.

Dakle, pojedinačni incidenti i prašina koja se digne u javnosti tim povodima samo su kao iz šešira izvučeni slučajevi. Njih je toliko da bi piscu ovih redova trebao godišnji odmor da ih nabroji.

Da li je reč o penzionerima koji u poštama potišteno čekaju svoju "crkavicu", ili o zatvorenoj operacionoj sali bolnice gde na pomoć uzaludno čekaju stotine pacijenata, ili o mračnim gradskim, odnosno magistralnim ulicama, beskonačnim redovima za vizu pred ambasadama, ili za pregled u domovima zdravlja, ili o deci koja sada skraćeno uče, pa potom, sa fakultetskom diplomom, ne znaju gde izvire a gde se uliva Dunav…?

Možda će nadležni predložiti tim musavim slatkim stvorenjima da u vreme zimsko nađu neko novo svratište u Ulici Baje Pivljanina pokraj Belog dvora na Dedinju. Tu se domaće plemstvo uveliko raskomotilo i u mogućnosti je da im oslobodi koju stotinu kvadrata da navrate na šolju vrućeg čaja i možda neki kolačić.