Амадеус млађи, виртуоз у сенци

Волфганг Амадеус јуниор, са надимком „Вови“, рођен је у Бечу 26. јула 1791. године као Франц Ксавер Моцарт. Непуних пет месеци касније преминуо је његов отац Волфганг Амадеус. Ксаверова мајка Констанца дуго је скривала синовљев прави идентитет. Јавност је све негде до половине прошлог века веровала, а Ксавер читавог живота, да се зове Волфганг Амадеус јуниор. Било је њихово шесто и последње дете и једини који је, уз седам година старијег брата Карла Томаса, преживео. Моцарт јуниор се никада није оженио и није имао директних потомака, a рано преминула незаконита кћерка његовог брата Карла једино је Волфгангово унуче.

Волфганг Амадеус јуниор је имао леп и богат живот испуњен музиком и дружењем са пријатељима. Савременици га описују као ниског човека четвртасте грађе. Покрети су му били благи и без гестикулација, израз промишљен, а лице пријатељско. Наследио је очев шарм, па је стекао велику популарност код жена. Умерено дружељубив, меланхоличан, повучен, пасиван, није имао непријатеља. Био је веселе природе, у разговору интересантан, са одговорима који су увек били обојени благом иронијом. Према сведочењима савременика био је једнако добар као и његов отац, само увек некако у сенци. Можда несвестан тога, задовољио се скромном репутацијом. Ипак, скривена жеља да бар за неко време буде у рангу врхунских уметника, није га напуштала. Констанца је њега и Карла Томаса усмеравала онако како је само она то знала и умела. Својом чврстом руком трасирала је њихове путеве које су они потом у потпуности следили. Један је постао солидан музичар, а други за оно време успешан послован човек, који је такође показивао велику склоност и страст према музици. Обојици је, међутим, успела да усади љубав према покојном оцу и жељу да се успомена на њега сачува што дуже. Спојила их је тако што су оба брата редовно присуствовала обележавању годишњице великог Моцарта, а млађи је често изводио његова дела. Целокупну очеву имовину завештао је салцбуршком Моцартеуму. У његовој личној библиотеци налазило се 240 аутографа писаних руком оца Волфганга и деде Леополда, затим очев портрет и клавир као и седам томова сопствених композиција, од којих су сачувана само четири тома. Конгресна библиотека у Вашингтону поседује Ксаверов аутобиографски албум, који садржи 111 листова (од укупно 121) са посветама његових пријатеља писаних у периоду од 1819. године па све до смрти.

Констанца је, од Ксаверових раних дечачких дана, усмерила сву своју пажњу на то да од свог сина створи великог музичара. Амбициозна и неумољива, често га је одводила на концерте у добротворне сврхе показујући га као „малог Волфганга Амадеуса Моцарта, сироче, чији је отац, славни композитор, преминуо у тако несрећним околностима“.

Школовао се код тадашњих виђенијих композитора и предавача у Бечу, да би се касније и сам бавио педагогијом. Рано је почео да компонује. Већ са једанаест година написао је свој први опус – клавирски квартет у ге-молу. Антонио Салијери, код кога је јуниор учио певање, врло брзо је увидео посебан таленат свог ученика и прорекао му је светлу будућност. Критичари су заиста касније имали само речи хвале за овог младог аутора, чија су се дела могла мерити са делима његовог славног оца. Моцарт јуниор није био тако плодан композитор као отац. Ипак, оставио је, нарочито у трећем стваралачком периоду, бројна дела међу којима су полонезе и варијације за клавир, Велики концерт за клавир и оркестар и романсе и песме за глас и клавир. За разлику од свог оца, није компоновао симфонијска и оперска дела. Његово стваралаштво, које се кретало ка раноромантичарском изразу, најавило је Шопенове полонезе и Шубертове соло песме. Био је и одличан пијаниста, те је често ишао на турнеје по већим европским градовима.

С временом, између Констанце и сина наступио је складан и топао однос, који су одржали све до њене смрти. Ипак, године проведене у некадашњем Лембергу (у Пољској), где се углавном бавио педагогијом, оставиле су дубок траг на сада већ средовечног музичара. Према сведочењу једног његовог пријатеља, то више није био човек са урођеном скромношћу, који је ходао усправно, испуњен самопоуздањем. Није било ни трага од сјајних очију које зраче ентузијазмом, насмејаног аполонског лица и бујне косе тамних коврџа. Ведром карактеру место су уступили повученост, угасле очи меланхоличног израза и одсуство самоуверености. Показивали су се и трагови болести. Упала јетре ће се с временом интензивно манифестовати и он ће јој десет година касније и подлећи. Повратком у Беч, здравствено стање му се нагло погоршало, па су лекари одлучили да га пошаљу на опоравак у Карлсбад, у Чешкој, где је и преминуо 29. јула 1844. у девет сати увече, три дана након педесеттрећег рођендана. Последње речи, упућене свом ученику Ернсту Пауеру, биле су: „Радујем се што ћу поново видети свога оца.“

Сахрањен је 1. августа у три сата после подне на гробљу Св. Андреја у Карлсбаду. Његова ученица, Јулија Барони-Кавалкабо, са чијом је мајком био у емотивној вези, захтевала је да се на његов надгробни споменик уклешу следеће речи: „В. А. Моцарт, музичар и композитор, рођен 26. јула 1791, умро 29. јула 1844, син великог Моцарта, који је личио на свога оца и по племенитости душе. Нека име његовог оца служи као епитаф, као што је поштовање према њему било смисао синовљевог живота.“ На педесетогодишњицу смрти, 29. јула 1894. године, његови остаци премештени су на ново гробље у Карлсбаду, а старо је 1915. преуређено у Моцартов парк.

Ксаверовом упорношћу и непресушном жељом за стварањем премошћен је јаз од безименог гроба оца до јасног обележја на синовљевом споменику. Можда је Констанца на неки свој начин била у праву. Кроз Франца Ксавера, „велики“ Моцарт је, макар за извесно време, наставио да живи.