Amadeus mlađi, virtuoz u senci

Volfgang Amadeus junior, sa nadimkom „Vovi“, rođen je u Beču 26. jula 1791. godine kao Franc Ksaver Mocart. Nepunih pet meseci kasnije preminuo je njegov otac Volfgang Amadeus. Ksaverova majka Konstanca dugo je skrivala sinovljev pravi identitet. Javnost je sve negde do polovine prošlog veka verovala, a Ksaver čitavog života, da se zove Volfgang Amadeus junior. Bilo je njihovo šesto i poslednje dete i jedini koji je, uz sedam godina starijeg brata Karla Tomasa, preživeo. Mocart junior se nikada nije oženio i nije imao direktnih potomaka, a rano preminula nezakonita kćerka njegovog brata Karla jedino je Volfgangovo unuče.

Volfgang Amadeus junior je imao lep i bogat život ispunjen muzikom i druženjem sa prijateljima. Savremenici ga opisuju kao niskog čoveka četvrtaste građe. Pokreti su mu bili blagi i bez gestikulacija, izraz promišljen, a lice prijateljsko. Nasledio je očev šarm, pa je stekao veliku popularnost kod žena. Umereno druželjubiv, melanholičan, povučen, pasivan, nije imao neprijatelja. Bio je vesele prirode, u razgovoru interesantan, sa odgovorima koji su uvek bili obojeni blagom ironijom. Prema svedočenjima savremenika bio je jednako dobar kao i njegov otac, samo uvek nekako u senci. Možda nesvestan toga, zadovoljio se skromnom reputacijom. Ipak, skrivena želja da bar za neko vreme bude u rangu vrhunskih umetnika, nije ga napuštala. Konstanca je njega i Karla Tomasa usmeravala onako kako je samo ona to znala i umela. Svojom čvrstom rukom trasirala je njihove puteve koje su oni potom u potpunosti sledili. Jedan je postao solidan muzičar, a drugi za ono vreme uspešan poslovan čovek, koji je takođe pokazivao veliku sklonost i strast prema muzici. Obojici je, međutim, uspela da usadi ljubav prema pokojnom ocu i želju da se uspomena na njega sačuva što duže. Spojila ih je tako što su oba brata redovno prisustvovala obeležavanju godišnjice velikog Mocarta, a mlađi je često izvodio njegova dela. Celokupnu očevu imovinu zaveštao je salcburškom Mocarteumu. U njegovoj ličnoj biblioteci nalazilo se 240 autografa pisanih rukom oca Volfganga i dede Leopolda, zatim očev portret i klavir kao i sedam tomova sopstvenih kompozicija, od kojih su sačuvana samo četiri toma. Kongresna biblioteka u Vašingtonu poseduje Ksaverov autobiografski album, koji sadrži 111 listova (od ukupno 121) sa posvetama njegovih prijatelja pisanih u periodu od 1819. godine pa sve do smrti.

Konstanca je, od Ksaverovih ranih dečačkih dana, usmerila svu svoju pažnju na to da od svog sina stvori velikog muzičara. Ambiciozna i neumoljiva, često ga je odvodila na koncerte u dobrotvorne svrhe pokazujući ga kao „malog Volfganga Amadeusa Mocarta, siroče, čiji je otac, slavni kompozitor, preminuo u tako nesrećnim okolnostima“.

Školovao se kod tadašnjih viđenijih kompozitora i predavača u Beču, da bi se kasnije i sam bavio pedagogijom. Rano je počeo da komponuje. Već sa jedanaest godina napisao je svoj prvi opus – klavirski kvartet u ge-molu. Antonio Salijeri, kod koga je junior učio pevanje, vrlo brzo je uvideo poseban talenat svog učenika i prorekao mu je svetlu budućnost. Kritičari su zaista kasnije imali samo reči hvale za ovog mladog autora, čija su se dela mogla meriti sa delima njegovog slavnog oca. Mocart junior nije bio tako plodan kompozitor kao otac. Ipak, ostavio je, naročito u trećem stvaralačkom periodu, brojna dela među kojima su poloneze i varijacije za klavir, Veliki koncert za klavir i orkestar i romanse i pesme za glas i klavir. Za razliku od svog oca, nije komponovao simfonijska i operska dela. Njegovo stvaralaštvo, koje se kretalo ka ranoromantičarskom izrazu, najavilo je Šopenove poloneze i Šubertove solo pesme. Bio je i odličan pijanista, te je često išao na turneje po većim evropskim gradovima.

S vremenom, između Konstance i sina nastupio je skladan i topao odnos, koji su održali sve do njene smrti. Ipak, godine provedene u nekadašnjem Lembergu (u Poljskoj), gde se uglavnom bavio pedagogijom, ostavile su dubok trag na sada već sredovečnog muzičara. Prema svedočenju jednog njegovog prijatelja, to više nije bio čovek sa urođenom skromnošću, koji je hodao uspravno, ispunjen samopouzdanjem. Nije bilo ni traga od sjajnih očiju koje zrače entuzijazmom, nasmejanog apolonskog lica i bujne kose tamnih kovrdža. Vedrom karakteru mesto su ustupili povučenost, ugasle oči melanholičnog izraza i odsustvo samouverenosti. Pokazivali su se i tragovi bolesti. Upala jetre će se s vremenom intenzivno manifestovati i on će joj deset godina kasnije i podleći. Povratkom u Beč, zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo, pa su lekari odlučili da ga pošalju na oporavak u Karlsbad, u Češkoj, gde je i preminuo 29. jula 1844. u devet sati uveče, tri dana nakon pedesettrećeg rođendana. Poslednje reči, upućene svom učeniku Ernstu Paueru, bile su: „Radujem se što ću ponovo videti svoga oca.“

Sahranjen je 1. avgusta u tri sata posle podne na groblju Sv. Andreja u Karlsbadu. Njegova učenica, Julija Baroni-Kavalkabo, sa čijom je majkom bio u emotivnoj vezi, zahtevala je da se na njegov nadgrobni spomenik uklešu sledeće reči: „V. A. Mocart, muzičar i kompozitor, rođen 26. jula 1791, umro 29. jula 1844, sin velikog Mocarta, koji je ličio na svoga oca i po plemenitosti duše. Neka ime njegovog oca služi kao epitaf, kao što je poštovanje prema njemu bilo smisao sinovljevog života.“ Na pedesetogodišnjicu smrti, 29. jula 1894. godine, njegovi ostaci premešteni su na novo groblje u Karlsbadu, a staro je 1915. preuređeno u Mocartov park.

Ksaverovom upornošću i nepresušnom željom za stvaranjem premošćen je jaz od bezimenog groba oca do jasnog obeležja na sinovljevom spomeniku. Možda je Konstanca na neki svoj način bila u pravu. Kroz Franca Ksavera, „veliki“ Mocart je, makar za izvesno vreme, nastavio da živi.