Како остати нормалан

Изгледа ми да свако ко је претерано упућен на живот у Србији још увек мора да изнајми доброг психијатра како би остао нормалан, а мени је чињеница да сам задржао барселонске контакте и резиденцију, као нека врста замене за психијатра. Можда и зато што се трудим да будем искрен према себи, сналазим се, и овде и у Барселони, нажалост сасвим солидно, каже Игор Маројевић, чији се нови роман „Партер” недавно појавио у београдској „Лагуни”.

Јасан је уплив аутобиографског у овој Маројевићевој књизи, јер су Београд, односно Земун, и Барселона добили сличан „распоред снага”, због тога што се главни јунак Лука, као повратник из Барселоне, у Београду не осећа тако опуштено као у Каталонији.

– Свакако нема ничег аутобиографског у томе што Лука ради као шанкер на земунском сплаву, који се зове „Партер”. Међутим, аутобиографског има у томе што Лука обавља и задужења ди-џеја. Ако је већ врло мало људи до сада знало за тај део мог искуства, већ по давању одлучног значаја Барселони на мапи фабуле, јасно је да нисам бежао од личног искуства. У свакодневици, Београд ми је база, а Барселона, и након што сам се из ње вратио у Земун, битан стратешки пункт, али и место за одушак – каже Игор Маројевић за „Политику”.

Удео проживљеног у поступку писања Маројевић објашњава и као добар начин да се избегну замке неискрености и беспотребног импровизовања, али истовремено наглашава да је лоше када исповедност однесе превагу и самим тим пређе у патетику.

Необично делује и напомена аутора, на почетку романа, да ликови и догађаји нису преузети из стварности, за разлику од гестова који су у њему описани. Да ли је реч о посебној невербалној комуникацији ликова?

– Ретко пресликавам конкретни лик из живота, готово увек их осмишљавам као комбинацију по неколико различитих реалних ликова. А невербалну комуникацију, чије се рухо у условима тренутног Београда понешто изменило, живо сам пратио, „скидао” и описивао, те на крају похранио у роман. Што су појединци фрустриранији, а многи су у транзиционој Србији остали пуни неуслишених жеља, то делују напетије и „рашрафљеније”, те гестикулирају чешће. То је добар материјал за тумачење главном јунаку Луки, иначе релативно повученој особи, коме је лакше да „шацује” људе, док пушта музику и док брише чаше на сплаву, него да их директно упознаје.

„Партер” је описан као земунски сплав у који залазе најпре људи културе, новинари, глумци, писци, али и „ортаци из краја”. Ипак, то место је нека врста темпиране бомбе, добра подлога за прављење скандала, рушење пријатељских веза, престанак ионако крхке љубави. Маројевић такву слику образлаже нашом тешком и блиском прошлошћу, од које изгледа нема бега.

– Сви бисмо ми желели да деведесете мање учествују у нашем двадесет првом веку али то, с обзиром на интензивност оног што нам се догађало током претходне деценије, није могуће. Делује ми природно да ни помињани сплав, као насловни јунак романа, не може да преко ноћи постане алтернативни бар на води, уроњен у инди музику, стално настањен страним туристима. Уместо тога, због нечега што се на њему десило деведесетих, због сумњивих власничких околности, на крају прве деценије двадесет првог столећа, сплав ће бити уништен. По томе, и вероватно не само по томе, сплав „Партер” испоставља се као pars pro toto друштва – примећује Маројевић.

У „Партеру”, као и у претходним Маројевићевим романима, у средишту је проблем мушко-женских односа. Ти односи готово увек, као и у „Шниту” и „Жеги”, компликовани су, тешки, донекле и перверзни.

– Биће да то има везе са унутрашњом структуром личности аутора. Вероватно сам компликован човек и вероватно приватно волим такве односе. Може бити да сам и сам у мушко-женским односима донекле перверзан. Човек који је написао тизер за „Партер”, иначе један млади и надарени аутор, није тек тако приметио да је посреди мој најинтимније написан роман. Очигледно немам проблем да признам да тако и јесте – сматра наш саговорник.

Један од важних мотива „Партера” је и људски живот као видео игрица. Лука, човек ни млад ни стар, јак је када себе замишља као Џека Карвера, јунака видео игрице, који спасава лепу и храбру новинарку.

– Сећам се првих видео игрица којима сам се бавио на својим раним, технички сиромашним компјутерима. Правило за све њих било је да „гејмер” може да располаже са три живота. Вероватно је таква мачја резерва живота оно што привлачи играча. Посреди је проста и помало губитничка филозофија, вероватно су јој стога толики и склони у друштву, у којем је већина транзиционо, емотивно и на друге начине опредељена губитнички – закључује Маројевић.

Међутим, коначни „скор” романа није негативан, због тога што главни јунак напослетку ипак одустаје од ескапизма, који му нуде видео игрице, што је ипак услов за реалан живот и могући хепиенд.