Четворица с више од 100 победа

Наредне јесени, када се буде навршило 85 година откако је у Србију дошла прва кошаркашка лопта, српска репрезентација ће "по казни" играти у квалификацијама за Европско првенство у Пољској 2009. Са новим-старим селектором Душаном Ивковићем (64) који наставља тренерску каријеру у земљи после 16 година рада у иностранству. По својим резултатима, Ивковић се још раније сврстао у "велику четворку" селектора који су исписивали најлепше странице југословенске кошарке. Све је почело од Александра Николића, то је наставио Ранко Жеравица, од њега затим преузео Мирко Новосел, а Ивковићу је припала част да води последњу велику генерацију играча из СФРЈ. Они су једини који на клупи државног тима имају више од сто и утакмица и победа.

Професору Николићу, сложиће се сви, припадају највеће заслуге за узлет наше репрезентације у европски и светски врх. Али, претходно треба одати признање Небојши Поповићу, једном од највећих стваралаца и визионара у свету кошарке, који је у почетком педесетих "гурнуо" Николића у селекторе. Пре њих двојице, национални тим су водили професор Боривоје Јовановић, први селектор и у то време једини стручњак за кошарку у нашој земљи, и Стевица Чоловић с којим су "плави" дебитовали на великим такмичењима, на Европском првенству у Прагу 1947. (претпоследње, 13. место, испред Албаније).

Било је потребно деценију и по мукотрпног рада и десетине пораза да би државни тим доспео у ред најбољих на Старом континенту (сребро на ЕП у Београду 1961, с Николићем). Али, кад је успостављен Николићев систем – што је касније названо "југословенска школа кошарке" – успеси су ишли као по инерцији, уз неколико мањих падова, све до Светског првенства у Индијанаполису 2002. Пошто су кошарку водили вансеријски интелектуалци, иноватори, на чијем челу су била "четири мускетара" Небојша Поповић, Александар Николић, Борислав Станковић и Радомир Шапер (према репрезентативцу из тог доба Срђи Калемберу њима треба додати Милорада Соколовића – Сокола), у кошарци се ништа није препуштало случају.

"Када је Савез већ био одлучио, у договору с Николићем, да дође до промене на месту селектора, било је логично да на то место дође његов помоћник Ранко Жеравица с којим смо у његовом првом мандату освојили своје прво злато, на Светском првенству у Љубљани 1970, а када се вратио – и једину олимпијску титулу, у Москви 1980. Чим је дошло до замора материјала, што се видело на Олимпијским играма у Минхену 1972, било је природно да дође до промене, па је ускочио Мирко Новосел који се већ био доказао у раду с млађим категоријама", каже о том времену почасни председник КСС Борислав Станковић (82) који је и сам водио репрезентацију, у девет пријатељских утакмица (пет победа, четири пораза).

Било је и тренутака када се Савез није држао својих "златних правила" па су тако по једно лето екипу водили Петар Сканси (1979), па садашњи селектор Турске Богдан Тањевић (1981), затим Јосип Ђерђа (1983). Крешимир Ћосић (1986, 1987) отишао је тек што се загрејао, извршивши успешну смену генерација (Дражену Петровићу додао Владу Дивца, Тонија Кукоча, Дина Рађу, Александра Ђорђевића, Жарка Паспаља...) а онда је од Олимпијских игара у Сеулу 1988. почела Ивковићева ера, сребрном медаљом, што је било и једини пут да он с "плавима"не освоји злато. На наредна четири велика такмичења, од ЕП 1989. у Загребу до ЕП 1995. у Атини (на ОИ 1992, ЕП 1993. и СП 1994. нисмо учествовали због санкција УН) најбоља генерација у историји европске кошарке освојила је четири титуле: три европске и једна светска (1990). Ивковић је постао једини селектор без пораза на европским шампионатима (скор 19-0).

После Ивковића имали смо још само двојицу успешних слектора. Његовог наследника Желимира Обрадовића, чији је повратак 2004-05 био крајње неуспешан, и Светислава Пешића, последњег "златног" тренера, европског првака (2001) и светског шампиона (2002).