Подстанари лак плен превараната

„Издајем гарсоњеру, 30 квадрата, Трг Николе Пашића, намештена, са лифтом у згради, 130 евра” или: „Једнособан стан, Француска улица, реновиран, са терасом, 150 евра” – када је недавно прочитао ове огласе, Синиша Слобић, аутопревозник из Беча, обрадовао се примамљивим понудама и кренуо у, показало се, авантуру потраге за станом. Одушевљење је, међутим, убрзо спласло. На све телефонске бројеве из огласа које је позвао јављао се исти женски глас: „Добили сте посредника – агенцију за некретнине”.

– Рекли су ми да су оба стана издата, али да ће ми наћи сличан у року од месец дана – каже Слобић.

Та услуга коштала га је 3.000 динара.

– Уплатио сам новац у њиховој канцеларији у центру града. Сутрадан су ми послали бројеве тројице власника. Двојица су били недоступни, један ми је рекао да је стан издат. Наредног дана добио сам још три броја, али се ситуација поновила. Неке газде су викале на мене, друге ме питале о каквом издавању причам, а већина се ипак није јављала. Испоставило се и да су два стана која сам обишао у међувремену издата – објашњава Слобић.

Наизглед јефтинију варијанту рентирања апартмана за пословне посете Београду – заменио је хотелским смештајем.

Касније се присетио да му је табла изнад улаза у агенцију деловала необично – избушена десетинама рупа од ексера, више пута премештана. На визиткарти агенције није било адресе већ само бројеви телефона.

(/slika2)Његова прича је само једно од сведочанстава о уиграној превари „дивљих” агенција за некретнине. Градом, процењују упућени, вршља више од 300 лажних посредника који издају непостојеће станове, често мењају адресе седишта фирми, гасе их и отварају предузећа за другу делатност. Да без мотике дођу до хлеба, такозвани агенти служе се и „софистицираним” методама. Неретко изнајме стан који им служи само за показивање клијентима, а ако муштерија одлучи да га закупи, саопште јој да је закаснила или да се власник предомислио и не жели подстанаре. Понекад станодавце потплате да глуме гостољубивост за време обиласка, чиме добијају на уверљивости. Најпромоћурнији преваранти изнајме стан и затим га за мању цену понуде муштерији, тражећи да унапред уплати кирију за пола године, после чега – „испаре”. У лукавим поступцима савезници су им обично журба и неупућеност клијената, па чак и лаковерност студената, средњошколаца и сезонских радника.

Како долазе до „лаког” новца? Углавном послују на принципу чланарине. За услуге посредовања наплате око 3.000 динара, али уговор вешто сроче – не обавежу се да пронађу стан, а новац који су узели задржавају. Практично наплаћују информације о адреси и броју телефона власника од кога добију сагласност да га заступају без трошкова. И бројни власници, жељни брзог прихода, олако пристају да свој стан понуде агенцијама а да претходно не провере како послују.

За станове чија цена издавања прелази 300 евра узимају провизију од 5.000 динара или 50 одсто прве месечне кирије. Већина таквих посредника није регистрована у Агенцији за привредне регистре (АПР), нема таблу на видном месту испред седишта, не потписује уговоре о посредовању с клијентима, нити издаје фискалне рачуне, каже адвокат Мирко Мирковић из Удружења подстанара „Велеград”, које се од 1994. године бори да заштити њихова права .

– Агенције махом послују незаконито, а насамарене грађане нема ко да заштити. Проблем је у томе што Кривични законик губитак од 3.000 динара третира као ситно дело преваре, па се починилац гони по приватној тужби. Услед малтретирања око јурњаве за станом, подстанари често немају снаге, а ни новца да плате адвоката и ствари истерају на чистац – наглашава Мирковић.

Закон о посредовању у промету непокретностима, који ће, како најављују упућени, у скупштинску процедуру ући у новембру, могао би да заустави прљаву игру. Он ће прописати ко и под којим условима може да се бави трговином некретнинама. Агенције ће услуге моћи да пружају само уколико буду уписане у централни регистар, а један од услова да буду на списку јесте да се региструју у АПР и да буду осигуране код осигуравајућих друштава. До тада, сигурнија али скупља варијанта је ангажовање агенција које услуге наплаћују по реализацији, односно 50 одсто од прве месечне кирије.

Уколико им се посрећило па нису налетели на преваранте и нашли су одговарајући стан, закупцима још није време за предах. Следећа „препрека” коју треба савладати је станодавац. Будући да газде избегавају да пријаве боравак подстанара и закључе и овере у суду уговоре о закупу, подстанари али и власници сусрећу се с новим проблемима. Закупци не плаћају кирију и рачуне и напрасно нестају, а дешава се и да власници станова не поштују отказне рокове, угрожавају приватност... Главни разлог изигравања закона јесте страх од плаћања пореза на доходак грађана.

– Станодавци углавном одбијају да закључе уговоре о закупу јер стрепе да ће тада плаћати порез на приход, то јест кирију, који износи 20 одсто од закупнине. Судови, међутим, примерке уговора не достављају пореској управи. Да би био у обавези да плати порез власник мора да оде у пореску управу и поднесе пријаву. Нико га не тера да то уради – каже Мирковић.

У пракси се дешава да власник закључи уговор са подстанаром, пријави га на адресу на којој станује али му повећа кирију за висину пореза који мора да плати.

– Удружење је влади упутило предлог да се укине порез на доходак од издавања стана јер верујемо да бисмо онда мотивисали власнике да пријављују станаре – сматра Мирковић.

Да су подстанари, како каже Мирковић, грађани трећег реда – доказује и чињеница да је према Закону о пребивалишту и боравишту грађана газда дужан да се стара да подстанар буде пријављен али не предвиђа казне за станодавце који то не поштују. Међутим, другу страну обавезује да у року од осам дана од усељавања пријави промену адресе. У супротном, закупац може бити кажњен са 30.000 динара.

– Закон о становању не познаје термин „подстанар” тако да о заштити њихових права нема ни говора. Зато апелујем на пореску полицију, тржишну инспекцију да појачају контролу агенција које посредују у изнајмљивању станова – истиче Мирковић.

Синиша Слобић није имао стрпљења да докаже како је обманутали је могао да буде само један од званично 100.000 подстанара колико их живи у Београду.

Далиборка Мучибабић – Марко Луковић