„Арт брут” из Јапана

Специјално за „Политику”
Беч – Француски сликар и вајар Жан Дибифе (1901-1985) по завршетку Другог светског рата започиње свој хоби сакупљања дела такозваних „маргиналних” уметника, привучен дечијом спонтаношћу непознатих радова у којима препознаје „чисти, сирови уметнички процес”. Уз подршку Андреа Бретона, Дибифе у Паризу (1947) оснива колекцију „Арт брут” коју привремено смешта у галерију Ренеа Друена, а потом у павиљон издавача Гастона Галимара.

Ова изложба постаје популарна у париским уметничким круговима и међу њеним сталним посетиоцима се налазе Тристан Цара, Жан Кокто, Хуан Миро и Анри Мишо. У потрази за сталним изложбеним простором који ће постати дом брзорастућем броју „Арт Брут” дела, Дибифе 1976. поклања своју колекцију од пет хиљада радова швајцарском граду Лозани.

Колекција „Арт брут” у Лозани данас броји око 60.000 дела аутодидакта и припадника такозване „сирове уметности” чија се креативност развијала независним током, без икаквих спољних уплива. Уметници „Арт брута” су аутсајдери који не познају колективне норме и вредности – међу њима се налазе затвореници, пацијенти из психијатријских установа, изопштеници из друштва, људи из географски тешко приступачних средина и вукови-самотњаци. Они стварају у изолацији, окружени тишином дивљине или белином четири зида болничких и казнено-поправних установа, несвесни модерних трендова и без жеље за комерцијалним пробојем. Њихова дела, каткад маргинализована као лаичка и претерано наивна, у последњих неколико деценија промовишу интернационалне културне институције које, све организованије, настоје да предоче шароликост идеја и талената непознатих уметника широј публици.

У једном од таквих промоционих настојања настала је и интересантна сарадња бечког Кунстхауса (музеја Фриденсрајха Хундертвасера), Арт Брут колекције и Музеја уметности без граница из јапанског града Шиге. На изложби „Арт брут” из Јапана, отвореној 16. јула у Кунстхаусу (траје до 18. октобра), представљени су радови петнаесторо уметника: Масае Обате, Синичија Саваде, Такашија Шуџија, Таканорија Хераја, Тошиакија Јошикаве, Јошимице Томизукија, Морије Кишабе, Кунизе Мацумота, Јумике Кавај, Чијуке Сакагами, Хиденорија Мотоке, Јуџи Цуџија, Ејџире Мијамија, Сатошија Нишикаве и Мицутеро Ишине.

Као вишегодишњи пацијент једне менталне установе, Масао Обата почиње, привучен мирисом рибе, да кришом из болничке кухиње краде празне картонске амбалаже. На њима слика мотиве брачних парова или породица са децом, најчешће својом омиљеном бојом – црвеном. Еротичност је евидентна у ликовном приказу полних органа, иако међу паровима никада не долази до директног физичког контакта. Обата ликовно обрађује и пејзаже из свог детињства са свом флором и фауном која му је остала у сећању, али такође и намештај из собе свог породичног дома и возила јавног превоза.

Једним од транспортних средстава је опсесивно предан уметник Хиденори Мотока који, од своје дванаесте године, црта искључиво возове. Користећи хемијске оловке и крејоне у боји, Мотока на папиру стрпљиво ниже слику за сликом свих возова које је икада видео. Композиције геометријски перфектно нацртаних локомотива и вагона које се у паралелним редовима настављају и до дужине од пола метра, изврсна су документација развоја јапанске железнице.

Ејџиро Мијама са својом, од пронађеног отпада дизајнираном „опремом” за бицикл, права је путујућа инсталација. Обучен у одећу пронађену по бувљацима, са шеширима које прави од одбачених луткица и декоративног материјала, са црвеном рибицом у маленом бокалу, причвршћеном за стражњи део бицикла, Мијама парадира сваког викенда својом четврти. Никада не разговара са пролазницима, јер га „обичан осмех радује”. У видео запису који прати његов живот, овај седамдесет петогодишњи полу-Кинез, полу-Корејац, који већ више од две деценије живи у сиротињском кварту Јокохаме, стидљиво објашњава да би волео да покаже пролазницима „да и стари свет може да процвета” и да се нада да ће им његов пример улити храброст. У оквиру својих инсталација Мијама често излаже натписе са порукама о миру, љубави и толеранцији.

После завршене школе за децу са специјалним потребама, Такаши Суџи код кога је од раних дана дијагностициран аутизам, примљен је у специјалну уметничку радионицу Сузукаке. Његов невероватан ликовни таленат одликују прецизност и страствени потези пастелом. Суџи црта предмете из своје непосредне околине, не копирајући их већ преносећи емоције које они у њему изазивају.

Разноликост креативног стваралаштва петнаест врсних „Арт брут” уметника из Јапана, изванредни видео записи и паметно конципиран садржај изложбе, разлог је за топлу препоруку посете Кунстхаусу.

Марина Бауер