Нема одрицања – ово је привилегија

Светска стрељачка федерација (ИССФ) пре неколико година је прогласила Јасну Шекарић за најбољег стрелца миленијума, међутим, поред свих њених величанствених успеха увек је остајао по страни један њен рекорд који је, без сумње, за Гиниса. Наиме, она је једини спортиста на свету који се на Олимпијским играма такмичио испод пет различитих застава: у Сеулу 1988. – СФРЈ, у Барселони 1992. – ИОП (скраћеница коју је смислио бивши британски премијер Џон Мејџор, која значи – независни олимпијски учесници), у Атланти 1996. и Сиднеју 2000. – СРЈ, у Атини 2004. – СЦГ, у Пекингу 2008. – Србија.

Њена спортска и животна прича уједно је и сведочанство о томе кроз шта је прошло наше друштво у последње две деценије. Тако и овај разговор почињемо од Осијека, из кога се винула у светске висине, а у коме је пре недељу дана учествовала на Европском првенству и заузела шесто (екипно) и 13. место (појединачно).

Шта је за Вас значио повратак у Осијек?

У Осијеку сам почела да се бавим стрељаштвом, додуше не на том стрелишту, али сам одатле отишла на Олимпијске игре у Сеулу 1988. на којима сам освојила своје прве две медаље. Изненађена сам што ипак нисам била толико емотивно погођена онако како сам мислила да ћу бити, вероватно зато што је прошло много година. За Звезду сам потписала 1990, а дефинитивно сам се преселила 1991. када је почео рат. Сада сам на стрелишту покушала да се присетим свега, али више с радошћу него са сетом.

У чему је тајна Вашег опстајања у светском врху?

Кад год бих нешто освојила увек сам, наравно, била задовољна, али сам се и окретала нечему што ме је чекало, са истим жаром и жељом да то освојим. Нисам то доживљавала као „опет”, већ увек је то био нови изазов.

Колико је то било велико одрицање?

Путовања и дружења, познанства са спортистима из других земаља, сматрала сам као привилегију а не одрицање. Имала сам и времена да излазим са својим друштвом. То је постало мало захтевније кад сам добила децу, јер сам морала да их остављам кад сам одлазила на такмичења. Али, то је начин живота који сам прихватила. Себе не бих могла другачије да замислим.

Увек сте истицали помоћ родитеља?

Без те подршке не бих могла никако да опстанем. Они су водили бригу о мојој деци. Гледајући неке врхунске спортисткиње које су се занеле у свему томе, запоставивши приватан живот, више сам него задовољна што сам успела на два фронта. Остала сам у светском врху, родила двоје деце и успела да се вратим.

Како Ваша деца, Леа (11 година) и Лука (7), гледају на Вашу каријеру?

До скора су били релативно мали да би схватили шта то значи. Сада то прихватају као мој посао, мада после учешћа на Олимпијским играма у Пекингу на то мало другачије гледају. Срећни су, али не зато што се такмичим и имам шансу да освојим медаљу, већ што ће маму видети на телевизији.

Међуљудски односи у врхунском спорту често су поремећени, а Вас бије глас да сте са свима добри?

Сећам се своје прве олимпијаде, док смо још били СФРЈ. Нашла сам се међу спортистима које сам до тада имала прилике да гледам само на ТВ. Осећала сам се као међу боговима. Одједном, кад сам освојила медаље, нашла сам се у том друштву. Годинама сам се привикавала да сам и ја део њих. Људи су људи и у принципу се не разликују много, само што неки имају среће да се пронађу у нечему у чему могу да буду најбољи на свету.

Шта бисте издвојили на путу „Сеул 1988” – „Пекинг 2008”?

Барселона је била најмучнија, без обзира на медаље стрелаца. Пре свега, стигла је одлука да не можемо да путујемо на Игре. Сви смо се спремали четири године и онда неко из неких разлога каже да не можемо да идемо. Онда је дошло ишчекивање, па одлука да могу да учествују само појединачни спортови, али не под заставом Југославије већ као независни олимпијски такмичари… И кад је стигла одлука, дан-два пред пут, прихватили смо је без усхићења, радости, јер смо били ускраћени што наши екипни спортови нису тамо. Ништа нас лепо није тамо дочекало. Сретали смо се с нашим дојучерашњим пријатељима из бивших југословенских република, неки нису хтели да се поздраве с нама, да ли због наређења или нечег другог… Униформа нам је била скроз бела, па смо се шалили да ли смо ту као кувари или такмичари. Спремили смо се да идемо на свечано отварање, али су нам пар сати пре отварања рекли да нам ипак није дозвољено да идемо на дефиле. Ипак, једно од најлепших дружења била је управо Барселона. Били смо толико окренути једни другима, да смо сви једва чекали да се вратимо испред зграде у коју смо били смештени.

Тадашњи председник МОК Хуан Антонио Самаран направио је мали пријем за нашу делегацију и нашим освајачима медаља дао новчане награде?

То су биле симболичне награде. Изгледало ми је као да су осећали грижу савести, као да су хтели да се колико толико искупе, јер знали су да спортисти немају везе с политиком.

На Играма у Пекингу прошлог лета били сте заставник?

То је невероватан осећај. Искрено, очекивала сам да ћу и раније носити заставу. Драго ми је да сам после толико година управо ја понела српску заставу и није ми жао што сам толико чекала.

Да ли је читаво свих шест Ваших кристалних глобуса из Светског купа?

Сви су читави. Својевремено нисам знала да ли ћу доћи до њих или не, пошто су сва моја одличја остала у Осијеку. Захваљујући људима који су ми и дан данас пријатељи, који тамо живе, успела сам да дођем њих. Ја сам од оних наивних који нису веровали да ће се догодити све оно што се десило, али кад сам последњи пут кретала из куће у Осијеку, мало сам застала на вратима и запитала се без чега не бих могла. Узела сам само олимпијске медаље и своје фотографије. То је био последњи пут да сам тамо била.

Где стоје данас ти глобуси и да ли су Ваша деца била „опасност” за њих?

Сада стоје у дневној соби. Не постоји толико велика витрина која би могла да их прими. Баш су лепи кад онако велики стоје на поду. Док су деца била мала стајали су иза једног двоседа, да им не би било под руку. Сад су на видљивом месту јер су деца порасла.

Да ли је претерано да се каже да без Вас не би било ни велике аустријске фирме Штајер?

То није далеко од истине. Од велике фирме за војно оружје, одвојила се фирма која је радила спортско. Ја сам, 1989. године, прва почела да пуцам тим оружјем. Пуцала сам с три прототипа која су тада постојала, јер још није било серијске производње. Почела сам одмах да освајам медаље. Захваљујући мени фирма се развила и постали то што јесте. Штајер је данас најбољи ваздушни пиштољ на свету. Тада сам имала уговор с њима који је после три-четири пута доживљавао промене, углавном на моју штету, па су у једном тренутку чак хтели да одустану од тога, али сам их посетила на историју наше сарадње и шта би ја требало њима да значим. На крају сам наишла на разумевање па су они и данас уз мене.

Да ли ћемо Вас видети и у Лондону 2012, што би биле Ваше седме Игре?

У Стрељаштву се тешко долази до олимпијске норме, јер квота је: првих пет на СП, прва три на ЕП и само прво место на светским куповима. С тим да се праг спушта ако је у врху онај ко већ има квоту, али опет то не оде никад испод 15 места. Треба бити у финалу, међу најбољима. Мени је ту место. Две године трају квалификације, а надам се да ћу успети већ 2010. Поготово што се једини европски светски куп одржава у Београду, а три су ван Европе. Додуше, стрелцима домаћи терен и не иде баш на руку, али је мени Београд био срећан. У њему сам била европски првак 2005.

Докле сте стигли на студијама на Академији ИССФ?

Завршила сам Ц и Б степен, а остала ми је завршна година. Полаже се на сваке две или три године. Надам се да ћу до Лондона и то завршити.

Шта после каријере?

Свакако ћу у тренере. Имам врло велико искуство, љубав и жељу да останем у стрељаштву. Осећам и да ћу знати све да пренесем на друге.

Александар Милетић

------------------------------------------------------------

С највећих такмичења 25 медаља

Јасна Шекарић има пет олимпијских медаља – Сеул 1988: злато и бронза, Барселона 1992: сребро, Сиднеј 2000: сребро, Атина 2004: сребро.

Има и пет одличја са светских првенстава – Будимпешта 1987: злато, Сарајево 1989: сребро, Москва 1990: злато, Ставангер 1991: бронза-екипно, Милано 1994: злато.

На европским шампионатима освојила је 15 медаља, прву (бронза) у Осијеку 1985, а последњу (злато) у Београду 2005.

С финала Светског купа има 10 медаља (6,3,1). На светским куповима освојила је укупно 68 одличја.

Била је стрелац године у свету 1990, 1994. и 2005. У избору националног Олимпијског комитета шест пута је била спортиста године.

----------------------------------------------------------

Лична карта

Рођена 16. децембра 1965. у Београду. Разведена, двоје деце.

Професија: стрељачки тренер са „Б” лиценцом ИССФ.

Гађа: десном руком.

Тренери: од 1993. до 2000: Ковачевић (Осијек). Од 1990. до 2004. Владимир Јевтић (Црвена звезда) 2004-2005: Горан Максимовић. 2005- : Иван Квасневски.

Оружје: ваздушни пиштољ Штајер, МК пиштољ Бенели.