Ни Ајнштајну не би било лако у Србији

Да је којим случајем Алберт Ајнштајн радио у Србији и добијао плату на начин како је стичу данас научни радници, ни за воду не би зарадио. Просио би, убеђен је др Љубинко Игњатовић, научни саветник Института за физику, који то појашњава податком да се целокупан опус чувеног аутора теорије релативитета састоји од свега педесетак научних радова током пет деценија.

– За пристојну платицу по пројекту Министарства науке он би био принуђен да измисли бар још три теорије релативитета – наставља др Игњатовић, с обзиром на то да је, како каже, по бирократски склепаној квантификацијској методологији плата, положај и статус његове породице, па и професионални углед, битно зависан од случајног броја радова које је успео да публикује.

Могуће је да за три године истраживач објави два рада, а у следећих три године једанаест. Он једноставно добро ради свој посао, а срећа одлучује колико ће их публиковати. Зато не чуди да су изненада постали интересантни румунски, пољски, чешки, индијски часописи, за које др Игњатовић каже да их нико не чита, али у којима пролази свашта.

Питања која тиште научнике у Србији, ипак, нису само како „да увале” рад у неку научну публикацију. Истраживачи су врло заинтересовани и за то да се утврди како се у научним институтима запослило мноштво „ненаучног кадра”, који би требало да чини само петину броја научних радника, али понегде су невероватном прогресијом потопили оне који су се удубили у науку. Има и тврдњи да се мимо одлуке Владе Србије о незапошљавању због кризе проширује списак ћата који су на платном списку института. А све због проширивања изборне базе директора у овим научним институцијама, јер се челници бирају уз подршку и сагласност колектива…

Питања јесу конкретна, али како стићи до конкретних саговорника? Одмах завлада тајац. То је тачно, промене су неминовност, али немојте да цитирате мене, рекло нам је неколико научних радника. Др Душан Николиш, научни саветник у Институту за европске студије, није се устручавао да се поводом оцењивања научног рада, одређивања плата и мешетарења самозваних стручњака у овој области обрати и Уставном суду. Одговорено му је да тај суд није надлежан за поменуте теме, а др Љубинко Игњатовић је слао дописе инспекцији рада, заштитнику грађана.

А шта би било боље, питамо др Игњатовића? Каже пре свега да би спорно оцењивање научног рада и одређивање плата, тј. платне разреде научника требало поново везати за научна звања, а неки мањи варијабилни део био би, сматра наш саговорник, стимулација за нумерички изражен учинак. Сада се рецимо догађа да онај ко се бави психологијом има обавезу да за три године уради један научноистраживачки рад и објави га, а онај ко се бави физиком за то исто време мора да има десет радова.

(/slika2)С обзиром на то да је на сајту Министарства науке, које иначе финансира више од пет хиљада запослених у научној делатности, објављен нацрт Стратегије научног и технолошког развоја Србије од 2009. до 2014. године, научници и сви остали који то желе могу да додају примедбе, критике, предлоге.

У Министарству науке Владе Србије врло су расположени да одговоре на свако питање. Проф. др Снежана Пајевић, државни секретар, напомиње да се административно особље у институтима води као „затечено стање”. Наши научници који су радо виђени у иностранству и посебно у Америци која се труди да их задржи одлазе, а ненаучно особље остаје. Ипак приметно је и у материјалу који нам је дао државни секретар да је 2007. у институтима радило 2.863 „неистраживача”, а да их у 2009. има 3.845, дакле за безмало хиљаду више. Социјални програм ће и ту морати да припомогне, да ли ће у ово тешко време људи хтети да оду – е то је већ тешко одговорити.

Срећом институти попут оног у Винчи, па „Михајло Пупин”, потом „Јосиф Панчић” или институти за кукуруз или новосадски за повртарство и ратарство имају посла на тржишту па успевају да подмире трошкове за плате и ненаучног особља, којег има поприлично. Ипак, то је пре свега новац за усавршавање, путовања, амортизацију опреме – у коверте оде у виду посебно назначене стимулације можда тек петина.

– Наравно, без обзира на све, желимо да сачувамо сав научни кадар. Они су везани уговором и морају да испуњавају своје обавезе, али нема држања људи на минималцу унедоглед. У случају било каквих примедби и жалби одмах реагујемо – подвлачи наша саговорница.

О примању нових људи др Снежана Пајевић каже да је реч о заменама тамо где има потребе, а показује нам и писмо др Душка Димитријевића, који рецимо за Институт за међународну политику и привреду у Београду, где је директор, потврђује да два приправника и један искусни дугогодишњи стручњак јесу примљени, али се њихове плате везују за финансијске приходе ове установе, а не Министарства науке.

– Научни радови врло су важни и тачно се зна да они морају бити објављени у водећим и међународним часописима. Звање не гарантује плату, што знају они који су сврстани у групу Б 5, који дакле готово и да немају ништа написано. Иначе, Министарство науке финансира 8.950 истраживача, у основним истраживањима и технолошком развоју, и просек плата је од 40.000 до 45.000 динара. Прошле године за 30 одсто повећана су примања у институтима да би се изједначили по положају са онима који раде на факултетима и у просвети. Врхунски научници у институтима примају око 90.000 динара – истиче проф. др Снежана Пајевић.

Новом стратегијом, а и кроз расправе, доћи ће се до бољих решења којим ће се подржати директори и уважити још многе примедбе научника, уверава проф. др Снежана Пајевић.

Рајна Поповић