Чија је имовина убијених Јевреја

Поново је на дневном реду дискусија о враћању имовине одузете по разним основама од физичких и правних лица (с изузетком цркава и верских заједница, за чију је имовину донет посебан закон). Најављивање закона о томе траје од 2001. године. Прво је, 2005. године, донет Закон о пријављивању и евидентирању одузете имовине, за који је карактеристично да његов нацрт није прошао кроз јавну дискусију, да није прихваћено да се уведе мораторијум на промет том имовином, да је прописано како неподношење пријаве у одређеном року онемогућава постављање захтева кад се буде донео закон, да нису обухваћени сви основи одузимања, да се односи само на време после Другог светског рата и др. Пре две године члан тадашње владе др Милан Париводић саставио је Нацрт закона, који је садржао нека боља решења и био је јавно разматран, али после тога о њему се није више чуло. Садашње дискусије поново се воде иза затворених врата, те у Народну скупштину одлазе или ће отићи владини предлози без јавне дискусије о њима.

Међу веома заинтересованим за враћање имовине је и мала јеврејска заједница у Србији. Имовина Јевреја први пут је одузета, одн. опљачкана, 1941. године, од стране окупатора тадашње територије Србије, тј. Немачке, Мађарске, Бугарске и марионетске НДХ. Затим је влада генерала Милана Ђ. Недића августа 1942, када на територији на којој је деловала више није било Јевреја, донела Уредбу по којој „имовина оних Јевреја који су 15. априла 1941. били држављани бивше Краљевине Југославије или били без држављанства, ако се налази на српском простору припада Србији без икакве накнаде”.

Треће заседање Авноја и Прво заседање послератне Народне скупштине Југославије поништили су све акте окупатора и квислиншких власти. На основу тога је Јеврејима који су је тражили имовина враћена. Захтеве су могли поднети само преживели и наследници, ако их је било. Коју годину касније извршена је национализација предузећа, радњи, већих стамбених зграда, грађевинског земљишта у градовима итд., па и оних чији су власници били Јевреји.

Право најчешће одређује да имовина без власника (већином појединца) припада држави. У овом случају реч је о масовном убиству људи због њихове националне, одн. етничке, расне или верске припадности. Подржављење те имовине је неетичан чин, јер то значи да државе извлаче корист из злочина нациста и њихових сарадника. Зато су неке европске државе ту имовину предале јеврејским заједницама. У Македонији, на пример, основан је фонд у који је унет део процењене вредности јеврејске имовине, који се користи за потребе минијатурне јеврејске заједнице, а којим управљају влада и та заједница. Грчка је предала јеврејској заједници велик део имовине њених убијених чланова. Немачка имовину убијених Јевреја са територије бивше НДР користи за помоћ жртвама нацизма.

Пре Другог светског рата јеврејску заједницу Србије у њеним многобројним верским, социјалним, културним и другим функцијама издржавали су њени чланови. Данас је већина припадника те заједнице, којих по мојој процени има око 2000, стара, болесна и сиромашна. Стога заједница није у стању да финансира своје потребе и добрим делом зависи од дотација из земље и иностранства, које се из године у годину смањују. Ако би јој припао део јеврејске имовине без наследника, то би решило део акутних проблема.

Јеврејска заједница у Србији свесна је да је економска ситуација у земљи веома тешка и не поставља захтев да јој се врати целокупна имовина убијених, или исплати њена укупна вредност. Покушаћу да проценим колико је то. Од око 39.000 Јевреја, колико их је било 1941, убијено је 82 одсто, то јест око 32.000. Ако је за имовину њих око 10.000 било наследника, то значи да је без наследника било око 22.000, или око 5.500 четворочланих породица. Ако је данашња вредност имовине једне такве породице 100.000 евра, онда је укупна вредност (конзервативно процењена, јер је било доста власника предузећа, рудника, а већина је живела у релативно богатој Војводини) најмање око 550 милиона евра. Имајући у виду све речено, чини ми се како је најправедније и најбоље решење да будући закон предвиди да у одређеном року по његовом доношењу Влада Србије и Савез јеврејских општина Србије постигну споразум по којем ће од процењене вредности јеврејске имовине, која ће припасти Србији, договорен постотак бити одједном или у годишњим ратама исплаћиван СЈОС за одређене намене.

Што се тиче враћања имовине, законом треба прецизирати да се он односи и на имовину одузету после 6. априла 1941. лицима због њихове националне (етничке), верске или расне припадности, као и на имовину исељеника у Израел 1948–1952; на непокретну и покретну имовину; на лица која су била власници или су наследници, без обзира на наследни ред, садашње држављанство и пребивалиште; да се, где год је могуће, изврши натурална реституција или давање друге сличне државне имовине; да се захтеви могу подносити у року који ће се одредити тим законом.

На крају додајем да то што тематици о којој овде пишем прилазим из јеврејског угла не значи порицање права нејевреја да се и њиховим истим или сличним проблемима, ако их је било, приђе онако како предлажем у овом тексту.

новинар