Čija je imovina ubijenih Jevreja

Ponovo je na dnevnom redu diskusija o vraćanju imovine oduzete po raznim osnovama od fizičkih i pravnih lica (s izuzetkom crkava i verskih zajednica, za čiju je imovinu donet poseban zakon). Najavljivanje zakona o tome traje od 2001. godine. Prvo je, 2005. godine, donet Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, za koji je karakteristično da njegov nacrt nije prošao kroz javnu diskusiju, da nije prihvaćeno da se uvede moratorijum na promet tom imovinom, da je propisano kako nepodnošenje prijave u određenom roku onemogućava postavljanje zahteva kad se bude doneo zakon, da nisu obuhvaćeni svi osnovi oduzimanja, da se odnosi samo na vreme posle Drugog svetskog rata i dr. Pre dve godine član tadašnje vlade dr Milan Parivodić sastavio je Nacrt zakona, koji je sadržao neka bolja rešenja i bio je javno razmatran, ali posle toga o njemu se nije više čulo. Sadašnje diskusije ponovo se vode iza zatvorenih vrata, te u Narodnu skupštinu odlaze ili će otići vladini predlozi bez javne diskusije o njima.

Među veoma zainteresovanim za vraćanje imovine je i mala jevrejska zajednica u Srbiji. Imovina Jevreja prvi put je oduzeta, odn. opljačkana, 1941. godine, od strane okupatora tadašnje teritorije Srbije, tj. Nemačke, Mađarske, Bugarske i marionetske NDH. Zatim je vlada generala Milana Đ. Nedića avgusta 1942, kada na teritoriji na kojoj je delovala više nije bilo Jevreja, donela Uredbu po kojoj „imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom prostoru pripada Srbiji bez ikakve naknade”.

Treće zasedanje Avnoja i Prvo zasedanje posleratne Narodne skupštine Jugoslavije poništili su sve akte okupatora i kvislinških vlasti. Na osnovu toga je Jevrejima koji su je tražili imovina vraćena. Zahteve su mogli podneti samo preživeli i naslednici, ako ih je bilo. Koju godinu kasnije izvršena je nacionalizacija preduzeća, radnji, većih stambenih zgrada, građevinskog zemljišta u gradovima itd., pa i onih čiji su vlasnici bili Jevreji.

Pravo najčešće određuje da imovina bez vlasnika (većinom pojedinca) pripada državi. U ovom slučaju reč je o masovnom ubistvu ljudi zbog njihove nacionalne, odn. etničke, rasne ili verske pripadnosti. Podržavljenje te imovine je neetičan čin, jer to znači da države izvlače korist iz zločina nacista i njihovih saradnika. Zato su neke evropske države tu imovinu predale jevrejskim zajednicama. U Makedoniji, na primer, osnovan je fond u koji je unet deo procenjene vrednosti jevrejske imovine, koji se koristi za potrebe minijaturne jevrejske zajednice, a kojim upravljaju vlada i ta zajednica. Grčka je predala jevrejskoj zajednici velik deo imovine njenih ubijenih članova. Nemačka imovinu ubijenih Jevreja sa teritorije bivše NDR koristi za pomoć žrtvama nacizma.

Pre Drugog svetskog rata jevrejsku zajednicu Srbije u njenim mnogobrojnim verskim, socijalnim, kulturnim i drugim funkcijama izdržavali su njeni članovi. Danas je većina pripadnika te zajednice, kojih po mojoj proceni ima oko 2000, stara, bolesna i siromašna. Stoga zajednica nije u stanju da finansira svoje potrebe i dobrim delom zavisi od dotacija iz zemlje i inostranstva, koje se iz godine u godinu smanjuju. Ako bi joj pripao deo jevrejske imovine bez naslednika, to bi rešilo deo akutnih problema.

Jevrejska zajednica u Srbiji svesna je da je ekonomska situacija u zemlji veoma teška i ne postavlja zahtev da joj se vrati celokupna imovina ubijenih, ili isplati njena ukupna vrednost. Pokušaću da procenim koliko je to. Od oko 39.000 Jevreja, koliko ih je bilo 1941, ubijeno je 82 odsto, to jest oko 32.000. Ako je za imovinu njih oko 10.000 bilo naslednika, to znači da je bez naslednika bilo oko 22.000, ili oko 5.500 četvoročlanih porodica. Ako je današnja vrednost imovine jedne takve porodice 100.000 evra, onda je ukupna vrednost (konzervativno procenjena, jer je bilo dosta vlasnika preduzeća, rudnika, a većina je živela u relativno bogatoj Vojvodini) najmanje oko 550 miliona evra. Imajući u vidu sve rečeno, čini mi se kako je najpravednije i najbolje rešenje da budući zakon predvidi da u određenom roku po njegovom donošenju Vlada Srbije i Savez jevrejskih opština Srbije postignu sporazum po kojem će od procenjene vrednosti jevrejske imovine, koja će pripasti Srbiji, dogovoren postotak biti odjednom ili u godišnjim ratama isplaćivan SJOS za određene namene.

Što se tiče vraćanja imovine, zakonom treba precizirati da se on odnosi i na imovinu oduzetu posle 6. aprila 1941. licima zbog njihove nacionalne (etničke), verske ili rasne pripadnosti, kao i na imovinu iseljenika u Izrael 1948–1952; na nepokretnu i pokretnu imovinu; na lica koja su bila vlasnici ili su naslednici, bez obzira na nasledni red, sadašnje državljanstvo i prebivalište; da se, gde god je moguće, izvrši naturalna restitucija ili davanje druge slične državne imovine; da se zahtevi mogu podnositi u roku koji će se odrediti tim zakonom.

Na kraju dodajem da to što tematici o kojoj ovde pišem prilazim iz jevrejskog ugla ne znači poricanje prava nejevreja da se i njihovim istim ili sličnim problemima, ako ih je bilo, priđe onako kako predlažem u ovom tekstu.

novinar