Кад се полицајци увреде

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Писац Горан Војновић недавно је изазвао велико интересовање у словеначкој али и широј јавности када га је полиција због књиге „Чефурји раус!” („Јужњаци, марш!”) позвала на „информативни разговор”. Пријаву су написали полицајци увређени описом који су о њима дали главни јунациВојновићевог романа, момцииз Фужина, дела Љубљане у коме,деценијама,већином живе породице досељеника из других република некадашње Југославије. Пријаву је осудила и све прекинула министарка полиције Катарина Кресал, топло препоручивши полицајцима да пажљиво прочитају „Чефурји раус!”.

Са аутором смо разговарали поводомобјављивања превода његове књиге у Београду – издавач је „Ренде”, назив књиге која је управо ових дана стигла у књижаре је „Јужњаци, марш!”, а дело ускоро излазии у Хрватској и Босни –о неочекиваној,полицијској промоцији романа „Чефурји раус!”, кроз коју се прелама и однос словеначке већине према бројним, непризнатим екс-ју мањинама које живе у Словенији.

Горан Војновић је, иначе, рођен месец дана после смрти Јосипа Броза, 1980. Одрастао је у Фужинама. Романом о чемерном животу фужинских „чефура” је, тврде словеначке колеге, „једним замахом погазио предрасуде, одушевио критичаре и привукао и оне читаоце који никада нису прочитали ниједан роман”.

Реклама на страну – свеједно сте били нервозни када сте ишли на „информативни разговор”?

У почетку се све чинило као добар штос. Правници су цркавали од смеха када су прочитали писмо „увређених полицајаца”, а ја сам веровао да се ради о групи полицајаца која ће се смирити кад им шеф то каже. А онда сам дошао на разговор у полицијску станицу и схватио да иза пријаве стоји сам шеф, па ми више није било свеједно. Знао сам да шефа може да смири само министар, а ако дође до тога, онда крене „глас јавности” и све може да се отме разумном просуђивању. Није ми било пријатно када сам се нашао у жижи интересовања медија и да тако пишу и говоре о мени. Књигу нисам ни писао зато да би је пропагирао министар унутрашњих послова. Све то је скретало пажњу са суштине књиге и усмеравало на полицију која и нема неку изузетну улогу у роману. Истина, моја прича није могла бити испричана без епизоде с полицијом јер то показује суштину односа према „чефурјима”, али та секвенца је у суштини небитна за целину приче. Зато сам био срећан када је ствар почела да се смирује. Да је политика „случај Војновић” искористила другачије, ко зна где би се завршило.

Укратко, министарка полиције се заузела за Вас, шеф полиције извинио, уследила је престижна Прешернова награда…

Глас јавности је уз министарку полиције Катарину Кресал показао да полиција не може да прогања књигу ни њеног писца, па су се полицајци повукли. Дебата је открила да људи још не схватају шта је литература. У школи су их учили о Хомеру и стигли негде до 19. века, али ту су се укопали. Немају искуства са новим типом литературе, са романима у којима се појављују антијунаци, као у мом. Доста људи се слагало с полицајцима у стилу:„Сад ће у књигама опевати још и педофиле и психопате, где је ту крај?”. Нико им није објаснио да су ти ликови одавно ушли у литературу. У Словенији није проблем само чињеница да уметност и култура имају скромну публику јер је ово мала земља, него што се тиме бави мали круг људи. Стога су многи ван тог круга закључили да сам у роману описао лична искуства, да је то мој став, само што су се за разлику од полицајаца сложили с мишљењем јунака „Чефурји раус”.

„Чефур” је,заправо,псовка намењена „јужњацима”, што је била мекша погрда за људе пореклом из других република бивше СФРЈ, јужно од реке Купе. Шта значи „чефур”?

Не постоји прецизна дефиниција. Занимљиво је да израз не користе само Словенци у циљу вређања припадника других народа, него и млађа генерација – потомци досељеника из других републиканекадашње СФРЈ, у стилу „ми, чефури”, рецимо у љубљанском насељу Фужине. Етнолози објашњавају да је реч настала комбинацијом „чифута”, дакле погрдногназиваза Јевреје, са словеначким „немчур”, увредљивим изразом за Немце. У Отоманском царству су сличан израз употребљавали за неверника.

Какав је однос Словенаца према „јужњацима”?

Мислим да већина све поштеније гледа на њих. Сад већ говоримо о другој генерацији некадашњих досељеника. Лично се не осећам ни као Словенац ни као „чефур”, мада сам и једно и друго. Потичем из мешаног брака где никада није било националног опредељивања. Тек сам 1991. сазнао да постоје различите нације и да је то многима битно у животу. Пролазио сам кроз различите фазе и мислим да сам све то превазишао. Јесам „чефур”, али онда кад то мени прија.

Како би „чефур” описао типичног Словенца?

Недавно је рађена представа „Крпан vs Брдавс”, комедија, нешто слично „Националистичкој фарси”, али самање политичког набоја. У представи се сретну типичан Босанац и типичан Словенац. Испало је да је лако наћи типичног Босанца, каже режисер и писац Марко Братуш. Али пронаћи типичног Словенца – е, то је било тешко. Такав „тип”, заправо,не постоји. Хумор често користи стереотипе па,ако је тешко изградити стереотип, онда је једнако тешко изградити специфичан хумор. Можда је и зато словеначки хумор усмерен на друге па су се причали, рецимо, вицеви о Босанцима. Бранко ЂурићЂуро је то можда најбоље дефинисао, рекавши да Словенци и Босанци деле исту врсту хумора. И једни и други воле да се смеју вицевима о Босанцима.