Kad se policajci uvrede

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana – Pisac Goran Vojnović nedavno je izazvao veliko interesovanje u slovenačkoj ali i široj javnosti kada ga je policija zbog knjige „Čefurji raus!” („Južnjaci, marš!”) pozvala na „informativni razgovor”. Prijavu su napisali policajci uvređeni opisom koji su o njima dali glavni junaciVojnovićevog romana, momciiz Fužina, dela Ljubljane u kome,decenijama,većinom žive porodice doseljenika iz drugih republika nekadašnje Jugoslavije. Prijavu je osudila i sve prekinula ministarka policije Katarina Kresal, toplo preporučivši policajcima da pažljivo pročitaju „Čefurji raus!”.

Sa autorom smo razgovarali povodomobjavljivanja prevoda njegove knjige u Beogradu – izdavač je „Rende”, naziv knjige koja je upravo ovih dana stigla u knjižare je „Južnjaci, marš!”, a delo uskoro izlazii u Hrvatskoj i Bosni –o neočekivanoj,policijskoj promociji romana „Čefurji raus!”, kroz koju se prelama i odnos slovenačke većine prema brojnim, nepriznatim eks-ju manjinama koje žive u Sloveniji.

Goran Vojnović je, inače, rođen mesec dana posle smrti Josipa Broza, 1980. Odrastao je u Fužinama. Romanom o čemernom životu fužinskih „čefura” je, tvrde slovenačke kolege, „jednim zamahom pogazio predrasude, oduševio kritičare i privukao i one čitaoce koji nikada nisu pročitali nijedan roman”.

Reklama na stranu – svejedno ste bili nervozni kada ste išli na „informativni razgovor”?

U početku se sve činilo kao dobar štos. Pravnici su crkavali od smeha kada su pročitali pismo „uvređenih policajaca”, a ja sam verovao da se radi o grupi policajaca koja će se smiriti kad im šef to kaže. A onda sam došao na razgovor u policijsku stanicu i shvatio da iza prijave stoji sam šef, pa mi više nije bilo svejedno. Znao sam da šefa može da smiri samo ministar, a ako dođe do toga, onda krene „glas javnosti” i sve može da se otme razumnom prosuđivanju. Nije mi bilo prijatno kada sam se našao u žiži interesovanja medija i da tako pišu i govore o meni. Knjigu nisam ni pisao zato da bi je propagirao ministar unutrašnjih poslova. Sve to je skretalo pažnju sa suštine knjige i usmeravalo na policiju koja i nema neku izuzetnu ulogu u romanu. Istina, moja priča nije mogla biti ispričana bez epizode s policijom jer to pokazuje suštinu odnosa prema „čefurjima”, ali ta sekvenca je u suštini nebitna za celinu priče. Zato sam bio srećan kada je stvar počela da se smiruje. Da je politika „slučaj Vojnović” iskoristila drugačije, ko zna gde bi se završilo.

Ukratko, ministarka policije se zauzela za Vas, šef policije izvinio, usledila je prestižna Prešernova nagrada…

Glas javnosti je uz ministarku policije Katarinu Kresal pokazao da policija ne može da proganja knjigu ni njenog pisca, pa su se policajci povukli. Debata je otkrila da ljudi još ne shvataju šta je literatura. U školi su ih učili o Homeru i stigli negde do 19. veka, ali tu su se ukopali. Nemaju iskustva sa novim tipom literature, sa romanima u kojima se pojavljuju antijunaci, kao u mom. Dosta ljudi se slagalo s policajcima u stilu:„Sad će u knjigama opevati još i pedofile i psihopate, gde je tu kraj?”. Niko im nije objasnio da su ti likovi odavno ušli u literaturu. U Sloveniji nije problem samo činjenica da umetnost i kultura imaju skromnu publiku jer je ovo mala zemlja, nego što se time bavi mali krug ljudi. Stoga su mnogi van tog kruga zaključili da sam u romanu opisao lična iskustva, da je to moj stav, samo što su se za razliku od policajaca složili s mišljenjem junaka „Čefurji raus”.

„Čefur” je,zapravo,psovka namenjena „južnjacima”, što je bila mekša pogrda za ljude poreklom iz drugih republika bivše SFRJ, južno od reke Kupe. Šta znači „čefur”?

Ne postoji precizna definicija. Zanimljivo je da izraz ne koriste samo Slovenci u cilju vređanja pripadnika drugih naroda, nego i mlađa generacija – potomci doseljenika iz drugih republikanekadašnje SFRJ, u stilu „mi, čefuri”, recimo u ljubljanskom naselju Fužine. Etnolozi objašnjavaju da je reč nastala kombinacijom „čifuta”, dakle pogrdnognazivaza Jevreje, sa slovenačkim „nemčur”, uvredljivim izrazom za Nemce. U Otomanskom carstvu su sličan izraz upotrebljavali za nevernika.

Kakav je odnos Slovenaca prema „južnjacima”?

Mislim da većina sve poštenije gleda na njih. Sad već govorimo o drugoj generaciji nekadašnjih doseljenika. Lično se ne osećam ni kao Slovenac ni kao „čefur”, mada sam i jedno i drugo. Potičem iz mešanog braka gde nikada nije bilo nacionalnog opredeljivanja. Tek sam 1991. saznao da postoje različite nacije i da je to mnogima bitno u životu. Prolazio sam kroz različite faze i mislim da sam sve to prevazišao. Jesam „čefur”, ali onda kad to meni prija.

Kako bi „čefur” opisao tipičnog Slovenca?

Nedavno je rađena predstava „Krpan vs Brdavs”, komedija, nešto slično „Nacionalističkoj farsi”, ali samanje političkog naboja. U predstavi se sretnu tipičan Bosanac i tipičan Slovenac. Ispalo je da je lako naći tipičnog Bosanca, kaže režiser i pisac Marko Bratuš. Ali pronaći tipičnog Slovenca – e, to je bilo teško. Takav „tip”, zapravo,ne postoji. Humor često koristi stereotipe pa,ako je teško izgraditi stereotip, onda je jednako teško izgraditi specifičan humor. Možda je i zato slovenački humor usmeren na druge pa su se pričali, recimo, vicevi o Bosancima. Branko ĐurićĐuro je to možda najbolje definisao, rekavši da Slovenci i Bosanci dele istu vrstu humora. I jedni i drugi vole da se smeju vicevima o Bosancima.