Харони модерне уметности

Визуелна уметност је данас оно што је некада била опера или што је донедавно представљао поп-арт; визуелна уметност одражава ново осећање живота и облик је општења савремене генерације – каже, негде на путу између продајне изложбе на Далеком истоку и аукције на Западу, Герд Хари Липке, галериста из Берлина. Када га, нешто касније, „његов најуспешнији уметник“ упита шта он у ствари ради, Липке најпре каже: „Не знам“, потом додаје: „Живим леп живот“.

Лора Бартлет, галеристкиња из Лондона, с презиром говори о томе да се интересовање за уметничка дела међу уметницима, трговцима и колекционарима углавном своди на разговор о ценама и финансијском успеху, али да је основно позвање галериста да помажу „људима који доиста нешто дају“. Она нам потом показује један изврстан видео-рад. Уметница седи у углу беле собе, осветљена нежним лунарним светлом, преплављена до паса морем танушних трачица белог папира које бескрајно дуго реже маказама са листова. Са заносом љубитељке и снажном проницљивошћу теоретичарке постмодерне уметности, Бартлетова говори о значењу ритма маказа у рукама уметнице и објашњава метафору рада – естетика се ту претаче у друштвени чин јер нема врсног дела визуелне уметности без озбиљног социјалног момента, као што нема озбиљне метафоре без деликатног естетског ефекта.

Лео Кениг, галериста из Њујорка, прича како је први рад „свог најуспешнијег уметника у овом тренутку“ продао за 10.000 долара, затим га откупио за 85.000, да би га поново продао за 160.000. Уметник од ових нових трансакција свог старог дела нема ништа, али цена његових нових дела вратоломно расте. „Новац покреће свет“, каже Кениг.

Галериста из Шангаја Лоренц Хеблинг који купује и продаје уметничка дела и у свотама од милион долара, каже како је тешко схватљиво да једна слика у Кини кошта 500 долара кад просечна плата не премаша 100, али закључује: „Ипак, боље је продавати скупље него јефтиније.“

За само годину и по дана откад је отворио галерију у Клужу, Румун Михаи Поп је доспео до врхова светске продаје уметнина. Ни сам се не може начудити шта му се догодило.

Герд Хари Липке, Лора Бартлет, Лео Кениг, Лоренц Хеблинг, Михаи Поп, сви ти Харони – који прескупо наплаћују свој превоз транспортујући, за њихова живота у пуној снази, заслужне уметнике, своје миљенике, на периферију Острва блажених чији су власници – главне су личности изванредног документарног филма Зорана Соломуна „Супер арт маркет“ (у производњи његове продуцентске куће Ohne gepäck из Берлина). После премијере и двонедељног приказивања у берлинским биоскопима, овај је филм, с добрим разлозима, добио позитивне критике у водећим немачким листовима.

Без агресивног става аутора, а са суптилном иронијом, „Супер арт маркет“, у својој вишедимензионалности, показује и испразност меркантилног духа нашег доба и, истовремено, дуг том духу.

Заиста, изгледа да је сасвим свеједно какво је уметничко дело посреди, битно је да оно има вештог продавца који уме да га представи као значајног и заинтересованог купца који ће га знатним новчаним износом валоризовати. Ипак, нема тог трговца уметничким производима који ће скупо продати оно у чију вредност сумња, нити купца који ће баснословно платити оно што сматра безвредним. Продају се и купују по високим ценама, дакако, и уметнички безначајне ствари, али колико безначајних дела кола као извикани значај у алтернативним групама! Најзад, врло често, прочитамо колику је недостижну цену на аукцији достигло неко Пикасово или Мондријаново дело. 

Изгледа да су уметници постали трговци, а да су галеристи постали уметници. То је фаустовско-мефистофелски однос. Галеристи често инспиришу и усмеравају уметнике који су им у окриљу. Ипак, и данас, међу онима који имају свог галеристу има бескомпромисних уметника које је – допустимо себи несавремен патетични тон – уметност узела под своје и који стварају дела што ће овековечити дух нашег времена. Изгледа да без трговаца данас нема уметности, као што је није било ни у ренесанси.

Галеристи су од алтернативне уметности створили мејнстрим и уништили је као такву. Алтернативна уметност се данас дефинише искључиво као сиромашна уметност.

Као што спаја технолошке иновације с формама примитивног стваралаштва, уметност нашег времена изражава и свеприсутни меркантилни, капиталистички дух – у који је уткана и лепота. Стога је савремена критичка уметност нужно груба и ружна. „Добро је ружно“, каже Ниче на зачетку постмодернистичког процеса.

Филм Зорана Соломуна почиње секвенцом у којој као уметничко дело видимо уметницу у луфтбалону до паса док хода улицом и одговара на питања знатижељних пролазника, а завршава се секвенцом хепенинга са изложбе у Мајами Бичу: она нам показује самопослугу у којој се може купити оригинална, неотварана амбалажа без садржаја. Та продаја и куповина која је истовремено и купопродаја ствари испражњених од садржаја и купопродаја ствари лишених униформне намене – купопродаја празнине, али и слободе – истовремено је и иронична и меланхолична, трагичка и пародична метафора „Супер арт маркета”.