Вампир на Нишави

Шта би била заједничка опсесија аустријске принцезе из осамнаестог века, мајора есесовца, официра српске краљевске војске и Луцифера лично? Сем што су јунаци нове српске прозе, они су и истражитељи мрачног, злослутног простора између реалности и фантазије – они трагају за вампирима.

Користећи као путоказе тако различите писце као што су Стивен Кинг и Борислав Пекић, Слободан Селенић и Филип К. Дик, српски писци „нулте декаде” успевају да створе немогућег мешанца – жанровску белетристику. Роман Страх и његов слуга Мирјане Новаковић добија након (магичних?) девет година наследника у лику Дејана Стојиљковића и делу Константиново раскршће (Лагуна, 2009). Није довољно рећи да ове књиге повезује слична жанровска матрица, фасцинација популарном културом и занатско умеће – а није довољно ни потегнути аргумент вампира као крунски.

Тема вампира кретала се одувек између кошмара и утопије: с једне стране је страх од хибридне егзистенције која није ни живот ни смрт –  са друге је нада да се баш у том простору може успоставити алтернативна моћ обесправљених, потлачених и заборављених. Романи и приче о вампирима, као и сва дела у жанру хорора, свој адут имају у предвидљивој, готово ритуалној форми: писац се ослања на препознатљиве заплете, поновљиве ликове, постојану иконографију и ствара дело утемељено на консензусу фантазије и опсесије, на насиљу које неретко има функцију прочишћења. Хорор романи пародирају катарзу тако што читаоца препуштају страху и шоку, нудећи му истовремено прочишћење од шокова и страхова сличне врсте.

Прочишћење, међутим, може имати и политичку конотацију. Генерација писаца, још увек неопажена, тиха и упорна попут утваре, занима се за параисторијску и утопијску тематику са надом да можда може репрограмирати давне политичке неправде. На њихов третман натприродног утиче искуство идеолошких и националних превирања које је резултирало распадом идентитета. Зато ће хорор тематика у новијој српској књижевности обавезно имати политички предзнак: утваре и духови нису само остаци сећања, него и подсетници на неправде. У роману Мирјане Новаковић Страх и његов слуга вампир је метафора и лажни траг у исти мах: принцеза и сатана крећу у потрагу за вампирима, кријући своје мотиве и разлоге за ту потеру. Јасно је само да су фантастично и натприродно параван иза ког делају политика, идеологија и теорија завере.

У роману Дејана Стојиљковића Константиново раскршће у језовитој причи о вампирима у Нишу сударају се теме идеолошких сукоба четника и партизана, аријевске опсесије расном чистотом и интимног гризодушја због грехова из прошлости; сударају се немачка прецизност и оријентални хедонизам. Блесак Константиновог мача и вампирских зуба меша се са мирисом „чукане”шницле и заплањског сира; на позорници од крви и ракије ломатају се различити модели српског књижевног јунака – тужни и господствени четнички мајор и локални коцкар згубидан; достојанствени газда и бахата комуњара; принципијелни баварски племић Ото фон Фен и опаки есесовац Хајнрих Кан.

У првим критичким текстовима већ је уочено Стојиљковићево „цитирање” Борислава Станковића и Слободана Селенића. Језа се у правилним интервалима смењује са меланхолијом узајмљеном од ова два писца: осећамо жал за грађанском финоћом, жал за редом вредности који се у смутним временима не може одбранити ни од једне феле ослободилаца који надиру у таласима. У Константиновом раскршћу цитатност је понајвише на плећима газде Крсмана Теофиловића и мајора Немање Лукића: први је трпељив и стамен човек за кога је брак више од дужности а мање од љубави, док овог другог прогања сабласни звук клавира и загонетна смрт младе и лепе супруге.  

Стојиљковић роман води сигурном руком свезнајућег приповедача који вешто креира атмосферу неспокоја и неизвесности, игра се са читаочевим страховима и очекивањима. Прецизно резана поглавља слажу се у вишеслојну причу о ослободиоцима и издајницима, о историји тајни и тајнама историје. Мотив прочишћујућег насиља је и метафоричан: исконско зло, тајанствена звер која касапи војнике и разбојнике, само пресликава ужасе нацистичких стрељања и четничких клања, а потом и разарање савезничких бомбардовања. Известан омаж Душку Ковачевићу је и лик локалног ориђинала: роман почиње и закључује Нишавац, хармоникаш, коцкар и пијанац који ће надживети све режиме. Константинов мач за којим се усрдно трага завршиће као Поово украдено писмо – скривен пред очима несавесне руље која не уме да гледа. Стојиљковићев вешт спој древног наслеђа и локалног хорорколорита могао би да стави Ниш на мапу светског провода, можда и да га учини српским Њу Орлеансом.

Како,пак,ствари стоје у другим књижевностима? Док су поетички различите ауторке као што су Американка Попи Зи Брајт и Британка Сара Вотерс вампире и „силе у ваздуху” искористиле као потку за причу о сексуалној различитости, нобеловка Тони Морисон духа употребљава као метафору невољног сећања на смрт. Њен роман Вољена заснива се на искуству одбегле робиње Маргарет Гарнер која је, покушавајући да измакне потери, у безнађу и очајању убила своју кћер, желећи да је поштеди патње и живота недостојног човека. Морисонова у овом делу артикулише она мучна искуства која изостају из исповести робова; њено фикционално преисписивање историје има амбицију не само да оснажи женску фигуру него и да створи нове језичке потенцијале за артикулацију трауме ропства.

У средишту романа је чедоморка Сета којој се мртва кћер Вољена враћа у виду сабласти, лепе девојке чији ће поступци потпуно пореметити њен породични и емотивни живот. Вољена је амбивалентни симбол немогућности осталих јунака да испричају своје муке и трауме, да свој живот преточе у артикулисану нарацију; на алегоријском плану она представља повратак свега што је потиснуто, прећутано и сакривено у личној и колективној историји. Појављујући се најпре у виду разорне енергије и невидљиве силе која разбија ствари по кући или насрће на људе и животиње, дух убијене двогодишње девојчице потом преузима лик младе лепотице која узурпира најбољи кревет и најлепши тањир, неконтролисано прождире слаткише, чиме бунт и агресивно незадовољство поретком добија име и облик. Жудња за слатким претвара се у метафорични канибализам и алтернативну нарацију о историји ропства и историји шећера – управо је шећер био главни производ са плантажа на којима су робови напорно радили. Страсна жеља за слаткишима није само маска огорчености напуштеног детета већ и метафора за жудњу Афроамериканаца за менталним препородом. Присуство афричког бело друштво види као претњу, и на оно што види као зло одговара злом.

Да парафразирамо Дејана Стојиљковића: рат, ропство и патње могу се приближити крају, али то није важно, јер зло често остане овде.