Vampir na Nišavi

Šta bi bila zajednička opsesija austrijske princeze iz osamnaestog veka, majora esesovca, oficira srpske kraljevske vojske i Lucifera lično? Sem što su junaci nove srpske proze, oni su i istražitelji mračnog, zloslutnog prostora između realnosti i fantazije – oni tragaju za vampirima.

Koristeći kao putokaze tako različite pisce kao što su Stiven King i Borislav Pekić, Slobodan Selenić i Filip K. Dik, srpski pisci „nulte dekade” uspevaju da stvore nemogućeg mešanca – žanrovsku beletristiku. Roman Strah i njegov sluga Mirjane Novaković dobija nakon (magičnih?) devet godina naslednika u liku Dejana Stojiljkovića i delu Konstantinovo raskršće (Laguna, 2009). Nije dovoljno reći da ove knjige povezuje slična žanrovska matrica, fascinacija popularnom kulturom i zanatsko umeće – a nije dovoljno ni potegnuti argument vampira kao krunski.

Tema vampira kretala se oduvek između košmara i utopije: s jedne strane je strah od hibridne egzistencije koja nije ni život ni smrt –  sa druge je nada da se baš u tom prostoru može uspostaviti alternativna moć obespravljenih, potlačenih i zaboravljenih. Romani i priče o vampirima, kao i sva dela u žanru horora, svoj adut imaju u predvidljivoj, gotovo ritualnoj formi: pisac se oslanja na prepoznatljive zaplete, ponovljive likove, postojanu ikonografiju i stvara delo utemeljeno na konsenzusu fantazije i opsesije, na nasilju koje neretko ima funkciju pročišćenja. Horor romani parodiraju katarzu tako što čitaoca prepuštaju strahu i šoku, nudeći mu istovremeno pročišćenje od šokova i strahova slične vrste.

Pročišćenje, međutim, može imati i političku konotaciju. Generacija pisaca, još uvek neopažena, tiha i uporna poput utvare, zanima se za paraistorijsku i utopijsku tematiku sa nadom da možda može reprogramirati davne političke nepravde. Na njihov tretman natprirodnog utiče iskustvo ideoloških i nacionalnih previranja koje je rezultiralo raspadom identiteta. Zato će horor tematika u novijoj srpskoj književnosti obavezno imati politički predznak: utvare i duhovi nisu samo ostaci sećanja, nego i podsetnici na nepravde. U romanu Mirjane Novaković Strah i njegov sluga vampir je metafora i lažni trag u isti mah: princeza i satana kreću u potragu za vampirima, krijući svoje motive i razloge za tu poteru. Jasno je samo da su fantastično i natprirodno paravan iza kog delaju politika, ideologija i teorija zavere.

U romanu Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće u jezovitoj priči o vampirima u Nišu sudaraju se teme ideoloških sukoba četnika i partizana, arijevske opsesije rasnom čistotom i intimnog grizodušja zbog grehova iz prošlosti; sudaraju se nemačka preciznost i orijentalni hedonizam. Blesak Konstantinovog mača i vampirskih zuba meša se sa mirisom „čukane”šnicle i zaplanjskog sira; na pozornici od krvi i rakije lomataju se različiti modeli srpskog književnog junaka – tužni i gospodstveni četnički major i lokalni kockar zgubidan; dostojanstveni gazda i bahata komunjara; principijelni bavarski plemić Oto fon Fen i opaki esesovac Hajnrih Kan.

U prvim kritičkim tekstovima već je uočeno Stojiljkovićevo „citiranje” Borislava Stankovića i Slobodana Selenića. Jeza se u pravilnim intervalima smenjuje sa melanholijom uzajmljenom od ova dva pisca: osećamo žal za građanskom finoćom, žal za redom vrednosti koji se u smutnim vremenima ne može odbraniti ni od jedne fele oslobodilaca koji nadiru u talasima. U Konstantinovom raskršću citatnost je ponajviše na plećima gazde Krsmana Teofilovića i majora Nemanje Lukića: prvi je trpeljiv i stamen čovek za koga je brak više od dužnosti a manje od ljubavi, dok ovog drugog proganja sablasni zvuk klavira i zagonetna smrt mlade i lepe supruge.  

Stojiljković roman vodi sigurnom rukom sveznajućeg pripovedača koji vešto kreira atmosferu nespokoja i neizvesnosti, igra se sa čitaočevim strahovima i očekivanjima. Precizno rezana poglavlja slažu se u višeslojnu priču o oslobodiocima i izdajnicima, o istoriji tajni i tajnama istorije. Motiv pročišćujućeg nasilja je i metaforičan: iskonsko zlo, tajanstvena zver koja kasapi vojnike i razbojnike, samo preslikava užase nacističkih streljanja i četničkih klanja, a potom i razaranje savezničkih bombardovanja. Izvestan omaž Dušku Kovačeviću je i lik lokalnog oriđinala: roman počinje i zaključuje Nišavac, harmonikaš, kockar i pijanac koji će nadživeti sve režime. Konstantinov mač za kojim se usrdno traga završiće kao Poovo ukradeno pismo – skriven pred očima nesavesne rulje koja ne ume da gleda. Stojiljkovićev vešt spoj drevnog nasleđa i lokalnog hororkolorita mogao bi da stavi Niš na mapu svetskog provoda, možda i da ga učini srpskim Nju Orleansom.

Kako,pak,stvari stoje u drugim književnostima? Dok su poetički različite autorke kao što su Amerikanka Popi Zi Brajt i Britanka Sara Voters vampire i „sile u vazduhu” iskoristile kao potku za priču o seksualnoj različitosti, nobelovka Toni Morison duha upotrebljava kao metaforu nevoljnog sećanja na smrt. Njen roman Voljena zasniva se na iskustvu odbegle robinje Margaret Garner koja je, pokušavajući da izmakne poteri, u beznađu i očajanju ubila svoju kćer, želeći da je poštedi patnje i života nedostojnog čoveka. Morisonova u ovom delu artikuliše ona mučna iskustva koja izostaju iz ispovesti robova; njeno fikcionalno preispisivanje istorije ima ambiciju ne samo da osnaži žensku figuru nego i da stvori nove jezičke potencijale za artikulaciju traume ropstva.

U središtu romana je čedomorka Seta kojoj se mrtva kćer Voljena vraća u vidu sablasti, lepe devojke čiji će postupci potpuno poremetiti njen porodični i emotivni život. Voljena je ambivalentni simbol nemogućnosti ostalih junaka da ispričaju svoje muke i traume, da svoj život pretoče u artikulisanu naraciju; na alegorijskom planu ona predstavlja povratak svega što je potisnuto, prećutano i sakriveno u ličnoj i kolektivnoj istoriji. Pojavljujući se najpre u vidu razorne energije i nevidljive sile koja razbija stvari po kući ili nasrće na ljude i životinje, duh ubijene dvogodišnje devojčice potom preuzima lik mlade lepotice koja uzurpira najbolji krevet i najlepši tanjir, nekontrolisano proždire slatkiše, čime bunt i agresivno nezadovoljstvo poretkom dobija ime i oblik. Žudnja za slatkim pretvara se u metaforični kanibalizam i alternativnu naraciju o istoriji ropstva i istoriji šećera – upravo je šećer bio glavni proizvod sa plantaža na kojima su robovi naporno radili. Strasna želja za slatkišima nije samo maska ogorčenosti napuštenog deteta već i metafora za žudnju Afroamerikanaca za mentalnim preporodom. Prisustvo afričkog belo društvo vidi kao pretnju, i na ono što vidi kao zlo odgovara zlom.

Da parafraziramo Dejana Stojiljkovića: rat, ropstvo i patnje mogu se približiti kraju, ali to nije važno, jer zlo često ostane ovde.