Црњански се дивио Франку

Ако те ко вређа, вређа само представу
коју има о теби, дакле себе сама.
Милош Црњански

У реаговању на текст мог разговора са новинаром „Политике“ Зоран Аврамовић ме оптужује за идеолошке оцене, стереотипе, „бајате тврдње“. Читалац који је прочитао и мој есеј Питања о Црњанском запазиће да мој гневни критичар зацело није прочитао есеј о коме се водио тај разговор. Хитлер је за Црњанског био самодржац, „исправља ме“ он, као да сам ја тврдио нешто супротно. У есеју Питања о Црњанском написао сам: Црњански је избегао да о нацистичком диктатору напише било шта што би личило на славопојку. Није био у дилеми у вези са диктаторском природом Хитлерове власти. Али рашчистимо најпре са основним мотивима Аврамовићеве инвективе, „идеологијом“, „национализмом“ и „заблудама“ Милоша Црњанског. Та три елемента нису ни једина ни најважнија у мом есеју о Црњанском; „заблуде“ чак нигде нисам споменуо. Наслов текста у „Политици“ није мој већ редакцијски.  

Идеологија Црњанског најмање ме занимала; пажњу ми је код те сложене личности привукла њена двојност коју сам приказао кроз њен „рафаеловски“ и „микеланђеловски“ лик. Разумљиво је да су при том одређену улогу играли и идеолошко-политички погледи Црњанског. Али ту двојност запазио је и Зоран Аврамовић. У књизи Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског он пише (стр. 8-9): „Велике стваралачке личности успевају да одбране аутономију књижевног стваралаштва од сопствених политичких и идеолошких гледишта.“ Та су гледишта неоспорне чињенице, иако их данас све више покушавају забашурити: питам се зашто? Те су чињенице само полазиште моје анализе чији је предмет управо одбрана коју спомиње Аврамовић. У есеју Питања о Црњанском пратио сам процес којим је Црњански у својим последњим делима бранио и одбранио себе песника од неких својих идеолошких и политичких гледишта.

Ни „национализам“ Црњанског није у првом плану мог интересовања. Тим пре што не сматрам сваки национализам малигним, већ само онај који сам већ називао антагонистичким – значи, шовинизам. Код Црњанског њега нема. Ни у једном његовом делу нисам нашао ни трага мржње према другим народима или расама, што се не може рећи за неке данашње истакнуте писце „патриоте“. Национализам Црњанског био је наглашена, скоро романтичарска љубав према свом народу и својој земљи. Мене је занимао углавном зато што је и као такав био супротност својим почетним „универзалистичким“ ставовима који су дошли до изражаја у „суматраистичкој“ поетици његових раних дела, као и у кључној мисли из његовог путописно-поетског ремек-дела Љубав у Тоскани: „Везујмо свет и не распарчавајмо га.“

А шта је са „заблудама“? Нема човека који неко време није био у некој заблуди, па их ни Црњански није могао избећи. Али ту реч нигде нисам употребио. Користио сам термине које сам узео од самог Црњанског, из списа о Микеланђелу. О заблудама Црњанског зато говори Аврамовић. У поменутој књизи он најпре оспорава мишљење Црњанског да је спољна политика Хитлерове Немачке била успешна (стр. 99-100), па додаје: „Друга велика заблуда Црњанског проистицала је из његовог поимања немачке политике као политике мира“ (стр. 100). Истиче како је Црњански поверовао Хитлеру да неће бити аншлуса, а после аншлуса, одобравао га је, будући „централистички настројен“. Ове Аврамовићеве анализе скоро се у свему подударају с мојима, али право говора о заблудама Црњанског он не признаје мени; задржава га само за себе. Чини ми се да назирем и зашто је тако. Он зна до које границе може ићи наводећи чињенице, док ја ту границу не признајем и прекорачујем је. Дописе Црњанског о Немачкој он углавном коректно наводи и коментарише, али заобилази најинтересантнији текст, а то је Изјава г. Хитлера дописнику „Времена“, где читамо: „Хитлер је, обгрливши ме руком преко рамена, рекао: ’У Југославији је питање мањина врло добро решено.’ Најлепше ми се захвалио за објективно приказивање ситуације у Немачкој.“ („Време“, 13. IХ 1937.) Своје дописе Црњански је потписивао псеудонимом М. Путник, док се испод овог поносно потписао презименом Црњански. Аврамовић је „превидео“ овај чланак. Зауставио се пред границом.

Он у својој књизи избегава да напомене да је наш писац био у Шпанији дописник при Врховној команди генерала Франка, а одушевљење Франковом личношћу, о коме говори сам Црњански, спомиње тек узгред. Не запажа да Црњански себе поистовећује са франкистима. („Имам у рукама новине из Билбаоа [града који је у том тренутку био у рукама републиканаца, прим. Н. Б.]. Оне јављају још увек да смо потучени и да се налазимо у повлачењу.“ – „Време“, 29. VI 1937.) А то је у ствари чудно. Зашто се стиди да укаже на самопоистовећивање нашег писца са шпанским националистима? Црњански никад није крио – зашто би? – да је националиста. Аврамовић не запажа ни начин на који Црњански спомиње Гернику. „Карабанчел и Герника сравњени са земљом“ („Време“, 11. VI 1937). Ни речи о томе ко је то, направивши покољ, сравнио са земљом место по коме ће бити названо једно од најзначајнијих сликарских дела ХХ века.

Аврамовић ми се подсмева због речи „сенка“ коју истичем код Црњанског: „Тврди се да је те ’сенке’ сам Црњански признавао и оплакивао. Где? Таквог текста нема.“ Али ипак, има га. Зове се Код Хиперборејаца, а значај и значење које Црњански придаје појму сенка могу се уочити не само у том ремек-делу, већ и у незавршеној Књизи о Микеланђелу. Кад је у питању човек таквог духа и сензибилитета, а уз то, везан тако дубоким интелектуалним и емотивним везама за град који је сматрао својим духовним „родним гнездом“, зашто је тако тешко замислити да је он подвргао свој духовни живот извесном преиспитивању, поставши свестан чињенице да је човек који га је „обгрлио“ и „захваљивао“ му се коју годину потом послао бомбардере на његов вољени град?

Аврамовић показује да уме да исфабрикује „аргумент“. Кристална ноћ је била касније, наглашава, чиме жели да ми припише закључак да је Црњански „затварао очи“ пред ужасима погрома. Али о томе код мене нема помена. Ја кажем да је „објективно извештавати из Рајха значило не затварати очи пред масовним прогонима Јевреја, пред ломачама књига...“ итд. Реч прогон Аврамовић је лукаво заменио речју погром, имајући у виду Кристалну ноћ. Прогони Јевреја су и те како постојали док је Црњански као новинар боравио у Немачкој. Кристална ноћ јесте била каснија, али је Mein Kampf био знатно ранији, а у тој Библији нациста отворено се позивало на уништење јеврејске расе. За „теоријом“ уследила су дела: законом од 7. IV 1933. уклоњени су из администрације непожељни елементи, првенствено неаријевци; нирнбершким законом из 1934. озакоњена је тачка 4 програма нацистичке партије из 1920: „Да би неко био немачки држављанин, мора бити немачке крви. Ниједан Јеврејин, дакле, не може бити немачки држављанин.“ То су већ прогони. Црњански, познавалац прилика у тадашњој Немачкој, морао је за то знати.

Аврамовић је покушао да ме дискредитује и као приређивача ПутописаМилоша Црњанског, приписујући ми сумњиве побуде за изостављање неких текстова (пет репортажа о Војводини из 1923, четири текста са пута по Босни из 1925, неки текстови са Крфа). По њему, тако сам поступио јер сам оценио „да су ти текстови националистички“! Аргумент смешан колико и јадан! Ако нисам изоставио „националистичке“ дописе из Шпаније, зашто бих изоставио оне из Војводине или Босне – које нисам ни оценио као „националистичке“? Међутим, Аврамовић назива политичким репортаже писане у Босни 1925. (нав. дело, стр. 28). Зашто бих политичке чланке уврстио у књигу путописа? У Поговору тој књизи писао сам о проблему разграничења путописних текстова, с једне стране од белетристичке прозе, а с друге стране од публицистике, тим пре што је у плану издавања Дела Милоша Црњанског предвиђена посебна књига за публицистику чије сам текстове морао оставити приређивачу те књиге. Уз то, у Путописе сам могао да уврстим само оне текстове чији се квалитети уздижу изнад оних који се могу сматрати довољним чак и за један добар новинарски текст.

Најзад, Аврамовићу и свима који у сваком помињању „национализма“ и „заблуда“ Црњанског виде дирање у светињу или у некакав табу, препоручио бих да прочитају мој есеј Питања о Црњанском, како би се уверили да је то писао неко ко воли и изузетно поштује тог великог писца, неко ко га воли и цени и зато што је код њега видео нешто крајње ретко: одбрану свог интелектуалног и стваралачког интегритета од сопствених „заблуда“, разрешење унутарњих противречности, излазак из мучне двојности; катарзу.

Никола Бертолино

------------------------------------------------------------

Београд из унутрашњости узима све најбоље, а у унутрашњост извози све најгоре

Многа места у Србији однедавно су добила статус града, а никад мање тај статус нису заслуживала. Морално, економски, политички, културно су у великој кризи. Места се урушавају, па и кафане се затварају. Београд има дневно више културних, спортских, забавних догађаја него у читавој ужој Србији за годину дана, и сматра да је то на месту

(/slika2)Управо је објављена нова књига драмских текстова „Жилави комади” Владана Матијевића, добитника НИН-ове и Андрићеве награде. Књига се појавила у чачанском „Градцу”. Ликови ових драма носе универзална имена: Младић, Девојка, Чистачица, Рецепционар, Новинар, Он, Она, међутим и те како подсећају на нашу стварност. Баш о тој стварности између осталог разговарамо са Владаном Матијевићем.

Оно што је најпре уочљиво и необично у Вашој новој књизи јесте „црно-бели” комад без речи, из једног чина и три сцене, који се односи и на бившу Југославију. Како у овом комаду посматрате игру светла и сенке, грађења и разграђивања?

Комад „Пола бело, пола црно” је прича о људском животу, о чекању и тражењу, о узалудном послу. Он је веза мене приповедача и мене драмског писца, јер је уједно и драма покрета и прича која се одвија на позорници, прича која се може читати и као прича о апсурду, у којој се акценат ставља на бесконачно понављање једне исте радње. Комад се може доживети и као балет. Све у комаду приказујем и посматрам као круг, као један сулуди, безнадежни циклични процес. А радња јесте смештена у једној тачки наше бивше државе, али није у вези са конкретним догађајима који су се дешавали, већ са догађајима који се догађају свуда, на сваком кораку земљине кугле.

У другој драми иронијски разматрате новинарску професију, у њеном опадању, и прилагођавање људских живота тој негативној динамици. Које су последице тога опадања, зашто сте књигу назвали „Жилави комади”?

 „Жилави комади” су драмски залогаји који се тешко жваћу и гутају. Посебно је такав комад „Ударна игла”,који у првом плану говори о политичком убиству новинара, нажалост актуелној теми у многим земљама света, али говори и о многим стварима које се тичу професије новинара, о негативним аспектима тог занимања. Говори и о деградацији позива новинара. О новинском гледању стварности само из угла црног у догађајима, правдајући то чињеницом да црне вести дижу тираже, да су тиражи једино важни у овом времену, а да је црна хроника најбоља храна за народне масе. Говори и о манама савременог новинског текста, о томе како новинари читаоцима подмећу разне незналице и промовишу их у врхунске интелектуалце, а праве експерте за одређену област заобилазе из разних разлога. Отвара и тему да ли су се новине скроз попростачиле да би их што шира публика разумела.

Живите и радите у Чачку. Да ли сте задовољни свим садржајима које мањи град може да пружи?

 Многа места у Србији однедавно су добила статус града, а никад мање у својој историји тај статус нису заслуживала. Морално, економски, политички, културно су у великој кризи. Места се урушавају, у сваком погледу. То сви знају, али ћуте, да се не замерају структурама. Београд је град у коме сам објавио већину књига, том граду много дугујем, тај град искрено волим, али мислим да је то град који гута своју државу. Намерно или ненамерно, за државу је то свеједно. Београд из унутрашњости узима све најбоље, што је особина свих великих светских градова, али проблем је што Београд у унутрашњост извози све најгоре и што оно мало доброг што у унутрашњости функционише не подржава. Чак ми се понекад чини да успех неког изван страшно иритира центар, који се труди да такав успех што више омаловажи. И кад се ту дода филозофија паланке и жеља да се све изједначи и релативизује, онда за оног који је успео нешто да постигне нема излаза него да се непрестано извињава што је био неопрезан. Београд има дневно више културних, спортских, забавних догађаја него у читавој ужој Србији за годину дана, и сматра да је то на месту. Београд се осећа самодовољно, понаша се осионо, и ако не промени свој однос према провинцији у њој ће се све урушити.

Да ли ликовну галерију у Чачку у којој радите можете стално да обнављате новим садржајима?

Примећујем да је мој рад негде запажен, али и да негде није. Уколико ја, у својој средини, у установи у којој радим објавим чудесну књигу есеја о сликарству светског ауторитета Џона Берџера, па књигу есеја о фантастици у сликарству великог интелектуалца из Скопља Владе Урошевића, и ако Комисија за откуп књига те књиге не препоручи за откуп, може се догодити да неко једном постави питање колико је коштало штампање тих књига, колики је приход, и за кога су оне уопште објављене. Ја таквих проблема немам, међутим, не би смело до тога да долази. Таквих књига има врло мало у Србији, а још мање људи у унутрашњости који су способни да такве књиге одаберу и квалитетно реализују.

Шта мислите о доносу државе према књизи, према култури?

Не би смели да имају проблема са државом издавачи као што су Књижарница Зорана Стојановића из Сремских Карловаца, „Градац” из Чачка, краљевачка „Повеља”. А колико те издаваче помаже држава, да ли су до краја јула 2009. добили новац за књиге објављене 2008, за књиге које је Министарство културе откупило? Комунисти су били поштенији кад су после рата вршили принудни откуп жита, од овог министарства при откупу књига. Надам се да ти реномирани издавачи које сам поменуо нису у проблемима, али узмимо за пример неког младог човека који познаје праве вредности, који зна и уме да ради. Ако његов рад сутра буде тако прећутан – а иза њега не стоји каријера, њега не интервјуишу новине из метрополе – како ће он својим надређеним да објасни да се књиге есеја слабо купују и да је комисија направила грешку. Сви знамо да у Србији постоје људи који мало знају, а који су по некој линији дошли на радна места која им не припадају ни знањем ни резултатима, да ти људи обично своје незнање надокнађују гласношћу, као и да је њима циљ да све релативизују и да омаловаже оног ко је нешто урадио. Како ће млади човек са њима да изађе на крај? Ућуткаће га, он ће дићи руке од таквог посла и некуд отићи.

Каква је будућност српских културних установа после одласка младих који знају и хоће да раде?

У установе културе увући ће се учмалост, кренуће да их посећују културни комесари, владини или невладини, скојевци и припаднице новог афежеа, који имају европски добре дневнице. Држаће предавања, да едукују како треба радити, како анимирати публику, мада многи од њих нису способни да за вежу пажњу дуже од пет минута. И штампаће се шарене књижице и, уз свесрдну помоћ новинара, ствараће се илузија, ствараће се привид о уметности и култури. Да се разумемо, не кажем да додатно образовање није потребно у култури, да није потребно пратити нове токове. И те како јесте. Потребни су просветитељи више него икад. Али потребно је квалитетно, стручно образовање, а не илузија образовања која се завршава издавањем шарених сертификата. Потребно је знање, а не прича да за културу нема новца, да установе културе морају саме да издржавају своје програме, да је тако у развијеном свету у којем су предавачи били и све видели. Наша држава већ деценијама помаже предузећа која једино у нашој држави раде са губитком и неописиво се радује кад успе да их прода, иако се од таквих предузећа друге државе издржавају, а очекује да библиотека у Горњем Милановцу зарађује за свој програм. А у малим градовима све пропада, и кафане се затварају.

Па шта онда да раде установе културе и држава са њима?

Треба ли да музеје, галерије и библиотеке измештамо на Ибарску магистралу, тамо се још увек може нешто зарадити? Међутим, младост има снагу, храброст, дрскост. Без младости нема напретка, ничег нема. У Србији су одавно одумрла села, на реду су градови. Не знам шта се може урадити. Мислим да ту више није проблем новац, све је проблем. Моја генерација је одлазила на студије почетком осамдесетих, и сви смо једва чекали да се нађемо за викенд у свом граду, да навијамо за Борац, да идемо на Мораву, да седимо у башти „Такова”. А данас млади људи упишу факултет, поздраве се са свима и више се не јављају ни родитељима. У сваком случају, не постоји прост рецепт за заустављање одласка младих. Нисам оптимиста, не очекујем никакво систематско деловање у земљи Србији, јер не видим да овде постоји икаква осмишљена политика о било ком питању и проблему. Срећом, ја сам далеко од центра, па можда не видим добро.

Марина Вулићевић

----------------------------------------------------

Пиши и пливај даље

Сценариста је свакако захваћен друштвеном игром која обједињује идеологију и борбу за државне ресурсе. Политиколог Слободан Антонић ту игру назвао је „културним ратом”, изабране писце прогласио за непријатеље. Да би у њему избегао улогу цивилне жртве, сценариста, дакле, треба да се што пре окити чиновима изабране културно/паравојне формације

(/slika3)Указујући на поделу унутар сваке групе филмских стваралаца, Дејвид Мемет је у књизи „Бамби против Годзиле” написао: „Режисер, главни глумци, продуцент и писац су изнад линије. Сви остали су испод.” Наравно, Мемет је писао „о природи, намени и пракси филмског бизниса” мислећи искључиво на кинематографију којој припада, са типичном самоувереношћу холивудског филмаџије, који остатак светске продукције види углавном као пустињу, у нешто бољем случају као колонију, а у најбољем као археолошко налазиште. Стога је његове закључке тешко применити на кинематографију која левитира између пустиње, колоније и археолошког налазишта. Чак и поменута мисао која писца ставља „изнад линије” може да изгледа проблематично. Је ли у српској кинематографији писац, ипак, међу „свим осталима”?

Немојте овај увод тумачити као покушај измамљивања крокодилских суза над судбином српског филма и српских сценариста. Напротив – шта год неко мислио, писање за филм у домаћој кинематографији јесте леп и исплатив посао, од ког се може живети. (Истине ради, овом „за филм” треба додати и „за позориште, телевизију, итд, итд...” Уметнички рад драмског писца код нас је најчешће мултидисциплинарна општа пракса.) Али, кад кажемо да се сценариста сматра нужним злом српске кинематографије, само констатујемо постојеће стање. Ако међу продуцентима и редитељима има и оних који то схватају као проблем, они који прате домаћи филм или тога нису свесни, или их то просто не занима. Сем ако се не претварају, чисто да нервирају сценаристе.

Недавно сам, у друштву многобројних новинара, присуствовао првој клапи серије за коју сам писао сценарио. Упркос свим лепим речима које су о мом раду изрекли режисер, глумци и продуценти серије, мене као сценаристу просто нико није имао шта да пита. Пошто сам представљен по трећи пут, једна симпатична новинарка упитала ме је да ли бих могао да кажем ко је убица. И то је било све. Наравно, довољно сам дуго у овом послу да бих знао – сценаристи јавности немају шта да кажу, или, оно што имају да кажу никог не занима. (Додуше, овај текст доказује да има и оних који мисле другачије.) Уколико, на своју жалост, није занимљив из неког изванфилмског разлога, сценариста може да послужи само за препричавање синопсиса – односно да каже ко је убица. И то је све.

Зар бисте и могли да мислите другачије, ако верујете да је сценарист писац „предлошка”, грубе скице нечега што се материјализује далеко и од њега и од његовог писаћег стола? Сходно томе, сценариста се сматра за једног из оне анонимне гомиле која учествује у производњи филма, једног од оних „испод линије”, и стога – шта би он уопште имао од каже? Његово је да понуди предложак, а за то је довољно имати идеју и рачунар. Има ли простије ствари од тога? 

Како смо пословично довитљив народ, није чудо да готово свако има идеју за „заиста добар филм”. Компјутери су при томе потпуно демократизовали писање и пуно оних који знају да укључе Microsoft Word верује да би написали озбиљан, велик текст, „само да могу да седну један дан са миром”. О самопоуздању оних који имају Final draft да и не причамо – најбољи филмски сценарији само чекају да буду ослобођени из њихових рачунара.

Иако све изгледа тако неподношљиво једноставно, сценарији најчешће не испадају онакви какви би требало да буду. Већина продуцената, природно, за то криви неспособност сценариста те, зарад будућности кинематографије, на пројектима често окупља што већи број њих. Логика је – оно што не може да уради један неспособњаковић, моћи ће да уради гомила неспособњаковића. Овакве ситуације нису специјалност само наше кинематографије, оне муче и поменуте америчке филмаџије, који за њу чак имају и речит израз – devolepment hell. Или, у слободном преводу – „много бабица килаво дете”. Јер, из непознатог разлога, група сценариста, окупљена вољом амбициозног продуцента, обично не ради на нивоу оног најбољег, већ оног најслабијег међу њима. 

Кад се, упркос свему поменутом, сценарио ипак некако напише, сценариста мора да се суочи са чињеницом да сценарио код нас нико и не чита.

Прочитаће га, наравно, режисер, главни глумци, и савеснији део филмске екипе – њихов рад и изглед будућег филма зависи од тога. Али, кад то већ морају они, зашто би то радио било ко други? Уосталом, кад дође премијера – „тај тужни дан”, како је то рекао Анджеј Вајда – свако ће о сценарију ионако имати јасан став и прецизну оцену, још много пре него што на платну крену мутације одјавне шпице. Професор Јован Христић тврдио је да се о драмском делу (сценарију) не може судити на основу погледане представе (филма), већ искључиво на основу прочитаног текста. Али, данас то звучи као интелектуална педантерија. На крају крајева, пошто су сценаристи у домаћем филму већ нужно зло, зашто о истом трошку не би били и дежурни кривци?

У околностима које сам описао, сваки прибрани сценариста брзо ће постати свестан две чињенице. Прва је да његов професионални аранжман подразумева максимум одговорности и минимум сатисфакције, што баш и не звучи као опис посла из снова. Друга је да се стратегија „ћути и пиши” не исплати превише.

Прво решење за којим прибрани сценариста тад може посегнути јесте да се окрене режији. Ако то повећава одговорност, повећава и могућност сатисфакције, па не треба да чуди што се овим решењем послужило већ пуно сценариста, а сасвим сигурно ће то у будућности учинити још више њих.

Друго решење у складу је са магичном формулом опортунизма, „ако не можеш да их победиш, придружи им се”. То подразумева униформисање – на начин униформисаности владајућег дела нашег друштва – односно, јавно промовисање свог политичког и партијског опредељења. Урадио то или не, сценариста је свакако захваћен друштвеном игром која обједињује идеологију и борбу за државне ресурсе. Политиколог Слободан Антонић ту игру назвао је „културним ратом”, изабране писце прогласио за непријатеље, те им припретио парафразирајући Черчила у праскозорје битке за Британију. Није, наравно, губио време на читање свих њихових текстова, вероватно заузет вођењем поменутог културног рата. Да би у њему избегао улогу цивилне жртве, сценариста, дакле, треба да се што пре окити чиновима изабране културно/паравојне формације. 

Треће решење, по термину из психологије, могло би се назвати „идентификацијом са непријатељем”. Онако како се дете завлачи под кревет и поистовећује са објектом својих страхова, тако се и сценаристи посвећују критици и крећу у немилосрдан обрачун са својим колегама. То привлачи пажњу како оних заинтересованих за филм, тако и оних који увек воле домаћинско пљување, без обзира на то шта је тема и ко је мета. Додуше, ово решење има своје мањкавости, понајвише што у мраку испод кревета прављење филмова иде поприлично тешко.

Четврто решење је оно које сам одлучио да применим сам, пошто сам већ испробавао неке од претходних метода (а и други су их испробавали на мени). Тај метод садржан је у наслову овог текста – „пиши и пливај даље” – а његова крајња амбиција је да се наметнеш константним присуством свог рада. Како ми рече један пријатељ, иначе успешан режисер и продуцент, бављење филмом више личи на маратон него на спринт. Ради, дакле, сваки филм као да ти је последњи, и дај Боже да се онај који ће ти и бити последњи сними што касније. Или, како је то рекао Лигњослав Сунђер Бобу – радиш овде четрдесет година, онда умреш, и то ти је то.

Ако вам овакво решење не звучи довољно промишљено, могу да га браним још само цитирајући професора Небојшу Пајкића, из интервјуа у 67. броју сарајевског „Синеаста”, да је главна сатисфакција коју нуди бављење филмским сценаријем – сам филмски сценарио.

И то ти је то.

Аутор је сценариста и један од учесника предстојећег фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи

Ђорђе Милосављевић