Сплаварење у тржном центру

У јеку породичне расправе како ћемо провести годишњи одмор – ето нама наших милих Канађана! Да не дођоше, сигурно бисмо се помлатили: деца хоће у Грчку, жена би у Тунис, баба у Сокобању, а ја сам се надао – сплаварењу на Тари. Морао сам да лупим руком о сто да „заблуделима” развејем фатаморгану. Као патер фамилијас – врло обавештен о „финансијским струјањима” те одговоран за кућни буџет, чисту свест и бистар вид чланова наше мале заједнице – поновио сам поступак убеђивања неколико пута. Лупао сам све док на под нисам послао тањире, есцајг, вазу с пластичном цвећком и повредио руку. Не могу ваљда да допустим да нам медитерански ветар наредних дванаест месеци у ратама продувава ионако празну касу. Па у њој већ царује – домаћа промаја!

Мој предлог спуштања низ реку био је најприхватљивији, најбољи, нај... ма супериоран у односу на остале идеје: кратко траје, мало кошта ако ранчеве напунимо конзервама и парадајзом, и – кажу ми они који су преживели спуст низ планину – потпуно обнови човека. Освежи му уморну базу мозга и врати га у београдски ринг спремног да настави борбу за преживљавање.

И баш док сам ударао неповређеном руком о врата молећи наследнике да ми више никада не помињу реч рафтинг, поготово не на Тари, стигоше нам братанчева дечица! Поређали се на аеродрому ко флашице, све једно другом до „запушача”. Око „грлића” им – етикете: „Јанко”; „Марко”; „Вила”. Порасли! Малчице заврћу кад изговарају српско „о” – делује веома симпатично кад кажу „оупасан оублак” – али нема везе, наши су, види се „из авиона” кад је ведро и нема „оублака”. Јанкови брчићи – пљунути очеви кад је био пуберташ, Марков младеж истацки мајчин, а Вила развејала косу до пола леђа, као оба њена родитеља кад су осамдесетих на „Машинцу” слушали блуз.

Одушевили су моје аламане. Поклонили им по један „ем-пе три” и љубав је процветала. Иако нешто старији од гостију, сада хоће да их водају по граду да им покажу знаменитости и историјско наслеђе.

Саставили смо списак места на која обавезно сваки „наше горе листић” треба бар једном у животу да „падне”. Прво – Калемегдан, Ушће, Зоолошки врт; друго – Авала, торањ и Споменик Незнаном јунаку; треће – Ада Циганлија, „београдско море”; четврто...

– Хочем шопинг-мол! Нечем „зуу”... – учини ми се да сам чуо с Јанкове стране.

– Али, Јане, споменици културе, богата, бурна прошлост, приче о Сингидунуму... – широко се осмехнух.

– Ми ићи у шопинг мол – тихо ће Марко.

– Види, Маки, пази овако. Да ти кажем, дете: твој тата и ја смо одрасли заједно те стога...

– Shopping mall! Shopihg mall! Shoping maaaaaaaal! – објасни ми „стога” шестогодишња Вила где је одрасла и шта је једино занима. Врим! Пролупаћу! Како би ми пријао један спуст низ Тару, па макар био и такозвани рафтинг...

– А у „Врту добре наде” живи Муја, најстарији алигатор на свету... – сетих се адута који увек упали.

– ...maaaaaaaal!

Није успело ни с Мујом. Шта ћу. Ионако ми ништа не успева.

Три дана трчимо по тржним центрима. Благо нама, има их ко плеве. А планира се и градња нових. Моћи ће чешће да нам долазе прекоокеански Срби, а ми ћемо имати где да их изведемо. Ко још води „своје” на Калиш или Авалу! Гигантски центри су створени за провод. Само убациш кинту и препустиш се реци куповине и забаве.

Оставих душу по спратовима. Јурцам за клинцима док клижу углачаним ходницима и „крију” се међу гондолама с робом. Једемо брзу храну, брзо бацамо кугле на чуњеве, брзо пуцамо на свемирце у играоници... Потрошисмо бога оца испијајући брза пића. Дечурлија љушти „рајске” коктеле „јо-јо” и „вау-вау” од 700 динџи, а ја сам – јој, јој и вау, вауууу! – на двоструко јевтинијем „ликвид кокаину”, покушавам да приштедим бар за једнодневно сплаварење Таром... Са звучника одјече снимљени цвркут, из фонтанице шуме вештачки слапови. Флуоресцентно пиће ме обара. Глава ми пада, мути ми се у бази мозга. Затварам очи и отискујем се низ брзак...