Четвртак, 25.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

ЦРВЕНИ КМЕРИ, ЗЕЛЕНИ ТАЛИБАНИ

Ка­да свет­ски моћ­ни­ци, из оси­о­но­сти иг­но­ри­шу ди­пло­ма­ти­ју по­ша­љу вој­ни­ке да од­ра­де по­сао. Ка­да си­ла у то­ме не успе, оп­се­те се пре­го­во­ра – али то че­сто бу­де су­ви­ше ка­сно и су­ви­ше опа­сно.

Уочи ра­та у Ира­ку, по­ма­ља се из до­ку­ме­на­та, ре­жим Са­да­ма Ху­се­и­на је Ва­шинг­то­ну тај­ним ка­на­ли­ма по­ну­дио: да по­мог­не ми­ров­ном про­це­су с Па­ле­стин­ци­ма, да Аме­ри­кан­ци­ма га­ран­ту­је нафт­не кон­це­си­је, да до­зво­ли да Еф-Би-Ај по­ша­ље 2.000 аге­на­та да тра­же шта хо­ће, да се у Ира­ку одр­же из­бо­ри за две го­ди­не.

Та­да је ЦИА би­ла у кон­так­ту са ирач­ком слу­жбом чи­ји су ше­фо­ви по­чет­ком мар­та 2003. „мо­ле­ћим” то­ном тра­жи­ли кон­такт у Беј­ру­ту. Аме­ри­кан­ци ни­су би­ли за­ин­те­ре­со­ва­ни. Ин­ва­зи­ја је по­че­ла 20. мар­та.

Три го­ди­не ра­ни­је, апри­ла 2000, от­кри­ва са­да у ме­мо­а­ри­ма бив­ши спе­ци­јал­ни па­ки­стан­ски иза­сла­ник за Ав­га­ни­стан, во­ђа та­ли­ба­на, му­ла Омар, „же­лео је да се осло­бо­ди Оса­ме (бин Ла­де­на) али ни­је знао ка­ко”. Пред­ла­гао је да гру­па уле­ма из Ав­га­ни­ста­на, Са­у­диј­ске Ара­би­је и тре­ће ислам­ске зе­мље раз­ре­ши про­блем. Обе­ћао је да ће та­ли­ба­ни при­хва­ти­ти ре­ше­ње. Са­у­диј­ци и Аме­ри­кан­ци су од­би­ли пред­лог.

Ва­шинг­тон ни­је по­ка­зао ни ми­ни­мал­ну спрем­ност за та­ли­ба­не ко­ји су го­ди­на­ма мо­ли­ли да их САД при­зна­ју. Но­вем­бра 1997, на сте­пе­ни­шту па­ки­стан­ског ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, др­жав­ни се­кре­тар Ма­длен Ол­брајт је за та­ли­ба­не ре­кла да су „вред­ни пре­зи­ра” због свог од­но­са пре­ма же­на­ма. Род­на по­ли­ти­ка Са­у­ди­ја­ца ни­ка­да ни­је до­би­ла сли­чан епи­тет.

Ста­би­ли­за­ци­ја Ав­га­ни­ста­на мо­гла је да бу­де оства­ре­на мно­го ра­ни­је да је би­ло иоле слу­ха. По­што ни­је, Џорџ В. Буш кре­нуо је 2001. у рат ко­ји већ тра­је ду­же од Дру­гог свет­ског ра­та.

Ба­рак Оба­ма је од­у­стао је од аро­гант­не ди­пло­ма­ти­је и ис­кљу­чи­вог ослон­ца на си­лу ко­ја је до­не­ла ко­ло­сал­не ште­те Ав­га­ни­ста­ну, Ира­ку и Ира­ну и по­при­лич­не не­да­ће Аме­ри­ци. То је мак­си­мум јер од си­ле ипак ни­је од­у­стао. Ав­га­ни­стан је фо­кус ње­го­ве ва­ри­јан­те „до­брог ра­та” про­тив ислам­ског екс­тре­ми­зма.

И док Оба­ма по­ку­ша­ва да НА­ТО са­ве­зни­ке ани­ми­ра за по­ја­чан рат­ни на­пор, све је ви­ше оних по Ва­шинг­то­ну и Лон­до­ну ко­ји ни­су спрем­ни да иг­но­ри­шу по­ра­зно бри­тан­ско ис­ку­ство из 19. и со­вјет­ско из 20. ве­ка: рат у Ав­га­ни­ста­ну ни­ко ни­је до­био.

Шеф бри­тан­ске ди­пло­ма­ти­је Деј­вид Ми­ли­банд, син углед­ног исто­ри­ча­ра, из­гле­да да је осе­тио да је до­шло вре­ме да се при­зна да је рат про­тив те­ро­ри­зма – во­ђен она­ко ка­ко је во­ђен, због че­га у Лон­до­ну отва­ра­ју ис­тра­гу – кон­тра­про­дук­ти­ван и да „те­ро­ри­зму мо­ра­мо да уз­вра­ти­мо про­мо­ви­шу­ћи вла­да­ви­ну пра­ва а не по­ти­ску­ју­ћи је”.

Го­во­ре­ћи ове не­де­ље о Ав­га­ни­ста­ну у шта­бу НА­ТО, Ми­ли­банд је по­звао на по­ли­тич­ки дил са „уме­ре­ним еле­мен­ти­ма” та­ли­ба­на. Мицпомиц усе­ља­ва се иде­ја да тре­ба отво­ри­ти пре­го­во­ре ка­ко би се та­ли­ба­ни по­све­ће­ни ло­кал­ној ислам­ској вла­сти одво­ји­ли од та­ли­ба­на–на­сил­ни­ка гло­бал­ног џи­ха­да.

На­де се по­ла­жу у Са­у­диј­це ко­ји би – гле иро­ни­је, као да је та­мо де­мо­кра­ти­ја – у по­ли­тич­ку игру по­ла­ко тре­ба­ло да уве­ду „уме­ре­не”. Да се „ко­о­пе­ра­тив­ни” укљу­че у ло­кал­не „ло­ја џир­ге” – не­што по­пут пле­мен­ских скуп­шти­на – ка­ко би се оства­рио про­кла­мо­ва­ни циљ ми­си­је НА­ТО: да се по­ли­ти­ча­ри и ар­ми­ја об­у­че да упра­вља­ју сво­јом зе­мљом, а не да Ав­га­ни­стан по­ста­не не­чи­ја ко­ло­ни­ја.

Тре­ба обез­бе­ди­ти да Ав­га­ни­стан по­но­во не по­ста­не еми­рат џи­ха­да, ла­бо­ра­то­ри­ја нај­ри­гид­ни­је и нај­су­ро­ви­је ин­тер­пре­та­ци­је ислам­ског ше­ри­јат­ског за­ко­но­дав­ства и ме­ка за те­ро­ри­сте.

Ав­га­ни­стан­це да­кле тре­ба на­у­чи­ти да бу­ду „ко­о­пе­ра­тив­ни”. Не бих тро­шио су­ви­ше ре­чи о про­јек­ту „ци­ви­ли­зо­ва­ња” и „де­мо­кра­ти­зо­ва­ња” још јед­не зе­мље на пу­ту наф­те. Све је то део но­ве Ве­ли­ке игре и стра­те­шких ци­ље­ва свет­ских моћ­ни­ка.

На­рав­но да је пре­го­ва­ра­ње увек бо­ља оп­ци­ја од ис­кљу­чи­вог ослон­ца на бру­тал­ну си­лу. Али не­што у овом слу­ча­ју не шти­ма.

Про­блем је што је за пре­го­во­ре ка­сно. Та­ли­бан­ски мењ­ше­ви­ци ко­ји би и пре­го­ва­ра­ли не би има­ли ле­ги­ти­ми­тет. По­ста­ли би кло­но­ви пред­сед­ни­ка Ха­ми­да Кар­за­и­ја ко­ме ће ње­го­ви аме­рич­ки мен­то­ри уско­ро обез­бе­ди­ти нов ман­дат али ње­гов ауто­ри­тет је­два да до­се­же до кра­ја дво­ри­шта до­бро чу­ва­не ре­зи­ден­ци­је.

Та­ли­бан­ски бољ­ше­ви­ци – ве­ћи­на – од­би­ја­ју би­ло ка­кве пре­го­во­ре са „осва­ја­чи­ма”. За­што би. Има­ју све вре­ме овог све­та. Исто­ри­ја им је на­кло­ње­на: Ав­га­ни­стан­ци су ви­де­ли ле­ђа сва­ко­ме ко је по­ку­шао да њи­ма вла­да. Ис­пра­ти­ће и ових 200.000 на­о­ру­жа­них стра­на­ца.

Чак и да пре­го­ва­рач­ка оп­ци­ја успе – што би ин­тер­вен­ци­о­ни­сти ис­ко­ри­сти­ли да ка­жу mis­sion ac­com­plis­hed не би ли што пре на­пу­сти­ли ав­га­ни­стан­ске гу­ду­ре – ко га­ран­ту­је да на­ди­ру­ћи „пра­ви та­ли­ба­ни” не би опет узе­ли власт?

Иде­ја о пре­го­во­ри­ма са они­ма ко­ји су до ју­че би­ли „вред­ни пре­зи­ра” не са­мо да је де­фе­ти­стич­ки и ци­нич­ни по­ку­шај при­кри­ва­ња вој­нич­ке им­по­тен­ци­је, већ пре­ти да се пре­тво­ри у но­ви по­ли­тич­ки и мо­рал­ни фи­ја­ско бу­шов­ског сти­ла.

Шта да по­ми­слим ако су­тра на ТВ бу­дем гле­дао ка­ко се угла­ђе­не за­пад­не ди­пло­ма­те пре­ко пре­го­ва­рач­ког сто­ла љу­ба­зно сме­ју­ље бра­да­тим та­ли­ба­ни­ма под ча­тра­ли ка­па­ма?

По­сто­ји ли ба­рем трун­ка ети­ке? Пре­го­ва­ра­ти о укљу­че­њу та­ли­ба­на у упра­вља­ње? То би би­ло као да Цр­ве­не Кме­ре вра­ти­те на власт, ма­кар и ло­кал­ну, у Кам­бо­џи.

Да, тре­ба­ло је пре­го­ва­ра­ти, али на вре­ме. То је лек­ци­ја ко­ју ну­де Ирак и Ав­га­ни­стан. А ка­да се вре­ме про­пу­сти, пла­ћа­ју се це­хо­ви. Буш је пла­тио свој.

Да ли је Оба­ма спре­ман да по­гле­да у тај ам­бис? Уко­ли­ко ни­је, све ће се све­сти на до­ско­ра­шњу по­ли­ти­ку гар­ни­ра­ну с по­не­што пре­го­ва­рач­ког за­чи­на. Пла­шим се да Оба­му под Хин­ду­ку­шем че­ка Бу­шо­ва суд­би­на, док се још јед­на зе­мља пре­тва­ра у ру­и­ну.

Је­ди­но ре­ше­ње је по­ву­ћи оку­па­ци­о­ну вој­ску. Па, ако је За­па­ду за­и­ста то­ли­ко ста­ло до ста­бил­ног и про­спе­ри­тет­ног Ав­га­ни­ста­на, он­да та­мо уме­сто бри­га­ди­ра по­сла­ти агро­но­ме, уме­сто на­ред­ни­ка ин­же­ње­ре, уме­сто вој­ни­ка учи­те­ље. Об­у­чи­ти Па­шту­не, Та­џи­ке, Уз­бе­ке, Турк­ме­не, Ха­за­ре да са­ми ство­ре не­ки нов Ав­га­ни­стан, по соп­стве­ној ме­ри.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.