ЦРВЕНИ КМЕРИ, ЗЕЛЕНИ ТАЛИБАНИ
Када светски моћници, из осионости игноришу дипломатију пошаљу војнике да одраде посао. Када сила у томе не успе, опсете се преговора – али то често буде сувише касно и сувише опасно.
Уочи рата у Ираку, помаља се из докумената, режим Садама Хусеина је Вашингтону тајним каналима понудио: да помогне мировном процесу с Палестинцима, да Американцима гарантује нафтне концесије, да дозволи да Еф-Би-Ај пошаље 2.000 агената да траже шта хоће, да се у Ираку одрже избори за две године.
Тада је ЦИА била у контакту са ирачком службом чији су шефови почетком марта 2003. „молећим” тоном тражили контакт у Бејруту. Американци нису били заинтересовани. Инвазија је почела 20. марта.
Три године раније, априла 2000, открива сада у мемоарима бивши специјални пакистански изасланик за Авганистан, вођа талибана, мула Омар, „желео је да се ослободи Осаме (бин Ладена) али није знао како”. Предлагао је да група улема из Авганистана, Саудијске Арабије и треће исламске земље разреши проблем. Обећао је да ће талибани прихватити решење. Саудијци и Американци су одбили предлог.
Вашингтон није показао ни минималну спремност за талибане који су годинама молили да их САД признају. Новембра 1997, на степеништу пакистанског министарства иностраних послова, државни секретар Мадлен Олбрајт је за талибане рекла да су „вредни презира” због свог односа према женама. Родна политика Саудијаца никада није добила сличан епитет.
Стабилизација Авганистана могла је да буде остварена много раније да је било иоле слуха. Пошто није, Џорџ В. Буш кренуо је 2001. у рат који већ траје дуже од Другог светског рата.
Барак Обама је одустао је од арогантне дипломатије и искључивог ослонца на силу која је донела колосалне штете Авганистану, Ираку и Ирану и поприличне недаће Америци. То је максимум јер од силе ипак није одустао. Авганистан је фокус његове варијанте „доброг рата” против исламског екстремизма.
И док Обама покушава да НАТО савезнике анимира за појачан ратни напор, све је више оних по Вашингтону и Лондону који нису спремни да игноришу поразно британско искуство из 19. и совјетско из 20. века: рат у Авганистану нико није добио.
Шеф британске дипломатије Дејвид Милибанд, син угледног историчара, изгледа да је осетио да је дошло време да се призна да је рат против тероризма – вођен онако како је вођен, због чега у Лондону отварају истрагу – контрапродуктиван и да „тероризму морамо да узвратимо промовишући владавину права а не потискујући је”.
Говорећи ове недеље о Авганистану у штабу НАТО, Милибанд је позвао на политички дил са „умереним елементима” талибана. Мицпомиц усељава се идеја да треба отворити преговоре како би се талибани посвећени локалној исламској власти одвојили од талибана–насилника глобалног џихада.
Наде се полажу у Саудијце који би – гле ироније, као да је тамо демократија – у политичку игру полако требало да уведу „умерене”. Да се „кооперативни” укључе у локалне „лоја џирге” – нешто попут племенских скупштина – како би се остварио прокламовани циљ мисије НАТО: да се политичари и армија обуче да управљају својом земљом, а не да Авганистан постане нечија колонија.
Треба обезбедити да Авганистан поново не постане емират џихада, лабораторија најригидније и најсуровије интерпретације исламског шеријатског законодавства и мека за терористе.
Авганистанце дакле треба научити да буду „кооперативни”. Не бих трошио сувише речи о пројекту „цивилизовања” и „демократизовања” још једне земље на путу нафте. Све је то део нове Велике игре и стратешких циљева светских моћника.
Наравно да је преговарање увек боља опција од искључивог ослонца на бруталну силу. Али нешто у овом случају не штима.
Проблем је што је за преговоре касно. Талибански мењшевици који би и преговарали не би имали легитимитет. Постали би клонови председника Хамида Карзаија коме ће његови амерички ментори ускоро обезбедити нов мандат али његов ауторитет једва да досеже до краја дворишта добро чуване резиденције.
Талибански бољшевици – већина – одбијају било какве преговоре са „освајачима”. Зашто би. Имају све време овог света. Историја им је наклоњена: Авганистанци су видели леђа свакоме ко је покушао да њима влада. Испратиће и ових 200.000 наоружаних странаца.
Чак и да преговарачка опција успе – што би интервенционисти искористили да кажу mission accomplished не би ли што пре напустили авганистанске гудуре – ко гарантује да надирући „прави талибани” не би опет узели власт?
Идеја о преговорима са онима који су до јуче били „вредни презира” не само да је дефетистички и цинични покушај прикривања војничке импотенције, већ прети да се претвори у нови политички и морални фијаско бушовског стила.
Шта да помислим ако сутра на ТВ будем гледао како се углађене западне дипломате преко преговарачког стола љубазно смејуље брадатим талибанима под чатрали капама?
Постоји ли барем трунка етике? Преговарати о укључењу талибана у управљање? То би било као да Црвене Кмере вратите на власт, макар и локалну, у Камбоџи.
Да, требало је преговарати, али на време. То је лекција коју нуде Ирак и Авганистан. А када се време пропусти, плаћају се цехови. Буш је платио свој.
Да ли је Обама спреман да погледа у тај амбис? Уколико није, све ће се свести на доскорашњу политику гарнирану с понешто преговарачког зачина. Плашим се да Обаму под Хиндукушем чека Бушова судбина, док се још једна земља претвара у руину.
Једино решење је повући окупациону војску. Па, ако је Западу заиста толико стало до стабилног и просперитетног Авганистана, онда тамо уместо бригадира послати агрономе, уместо наредника инжењере, уместо војника учитеље. Обучити Паштуне, Таџике, Узбеке, Туркмене, Хазаре да сами створе неки нов Авганистан, по сопственој мери.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


