ЦРВЕНИ КМЕРИ, ЗЕЛЕНИ ТАЛИБАНИ

Ка­да свет­ски моћ­ни­ци, из оси­о­но­сти иг­но­ри­шу ди­пло­ма­ти­ју по­ша­љу вој­ни­ке да од­ра­де по­сао. Ка­да си­ла у то­ме не успе, оп­се­те се пре­го­во­ра – али то че­сто бу­де су­ви­ше ка­сно и су­ви­ше опа­сно.

Уочи ра­та у Ира­ку, по­ма­ља се из до­ку­ме­на­та, ре­жим Са­да­ма Ху­се­и­на је Ва­шинг­то­ну тај­ним ка­на­ли­ма по­ну­дио: да по­мог­не ми­ров­ном про­це­су с Па­ле­стин­ци­ма, да Аме­ри­кан­ци­ма га­ран­ту­је нафт­не кон­це­си­је, да до­зво­ли да Еф-Би-Ај по­ша­ље 2.000 аге­на­та да тра­же шта хо­ће, да се у Ира­ку одр­же из­бо­ри за две го­ди­не.

Та­да је ЦИА би­ла у кон­так­ту са ирач­ком слу­жбом чи­ји су ше­фо­ви по­чет­ком мар­та 2003. „мо­ле­ћим” то­ном тра­жи­ли кон­такт у Беј­ру­ту. Аме­ри­кан­ци ни­су би­ли за­ин­те­ре­со­ва­ни. Ин­ва­зи­ја је по­че­ла 20. мар­та.

Три го­ди­не ра­ни­је, апри­ла 2000, от­кри­ва са­да у ме­мо­а­ри­ма бив­ши спе­ци­јал­ни па­ки­стан­ски иза­сла­ник за Ав­га­ни­стан, во­ђа та­ли­ба­на, му­ла Омар, „же­лео је да се осло­бо­ди Оса­ме (бин Ла­де­на) али ни­је знао ка­ко”. Пред­ла­гао је да гру­па уле­ма из Ав­га­ни­ста­на, Са­у­диј­ске Ара­би­је и тре­ће ислам­ске зе­мље раз­ре­ши про­блем. Обе­ћао је да ће та­ли­ба­ни при­хва­ти­ти ре­ше­ње. Са­у­диј­ци и Аме­ри­кан­ци су од­би­ли пред­лог.

Ва­шинг­тон ни­је по­ка­зао ни ми­ни­мал­ну спрем­ност за та­ли­ба­не ко­ји су го­ди­на­ма мо­ли­ли да их САД при­зна­ју. Но­вем­бра 1997, на сте­пе­ни­шту па­ки­стан­ског ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва, др­жав­ни се­кре­тар Ма­длен Ол­брајт је за та­ли­ба­не ре­кла да су „вред­ни пре­зи­ра” због свог од­но­са пре­ма же­на­ма. Род­на по­ли­ти­ка Са­у­ди­ја­ца ни­ка­да ни­је до­би­ла сли­чан епи­тет.

Ста­би­ли­за­ци­ја Ав­га­ни­ста­на мо­гла је да бу­де оства­ре­на мно­го ра­ни­је да је би­ло иоле слу­ха. По­што ни­је, Џорџ В. Буш кре­нуо је 2001. у рат ко­ји већ тра­је ду­же од Дру­гог свет­ског ра­та.

Ба­рак Оба­ма је од­у­стао је од аро­гант­не ди­пло­ма­ти­је и ис­кљу­чи­вог ослон­ца на си­лу ко­ја је до­не­ла ко­ло­сал­не ште­те Ав­га­ни­ста­ну, Ира­ку и Ира­ну и по­при­лич­не не­да­ће Аме­ри­ци. То је мак­си­мум јер од си­ле ипак ни­је од­у­стао. Ав­га­ни­стан је фо­кус ње­го­ве ва­ри­јан­те „до­брог ра­та” про­тив ислам­ског екс­тре­ми­зма.

И док Оба­ма по­ку­ша­ва да НА­ТО са­ве­зни­ке ани­ми­ра за по­ја­чан рат­ни на­пор, све је ви­ше оних по Ва­шинг­то­ну и Лон­до­ну ко­ји ни­су спрем­ни да иг­но­ри­шу по­ра­зно бри­тан­ско ис­ку­ство из 19. и со­вјет­ско из 20. ве­ка: рат у Ав­га­ни­ста­ну ни­ко ни­је до­био.

Шеф бри­тан­ске ди­пло­ма­ти­је Деј­вид Ми­ли­банд, син углед­ног исто­ри­ча­ра, из­гле­да да је осе­тио да је до­шло вре­ме да се при­зна да је рат про­тив те­ро­ри­зма – во­ђен она­ко ка­ко је во­ђен, због че­га у Лон­до­ну отва­ра­ју ис­тра­гу – кон­тра­про­дук­ти­ван и да „те­ро­ри­зму мо­ра­мо да уз­вра­ти­мо про­мо­ви­шу­ћи вла­да­ви­ну пра­ва а не по­ти­ску­ју­ћи је”.

Го­во­ре­ћи ове не­де­ље о Ав­га­ни­ста­ну у шта­бу НА­ТО, Ми­ли­банд је по­звао на по­ли­тич­ки дил са „уме­ре­ним еле­мен­ти­ма” та­ли­ба­на. Мицпомиц усе­ља­ва се иде­ја да тре­ба отво­ри­ти пре­го­во­ре ка­ко би се та­ли­ба­ни по­све­ће­ни ло­кал­ној ислам­ској вла­сти одво­ји­ли од та­ли­ба­на–на­сил­ни­ка гло­бал­ног џи­ха­да.

На­де се по­ла­жу у Са­у­диј­це ко­ји би – гле иро­ни­је, као да је та­мо де­мо­кра­ти­ја – у по­ли­тич­ку игру по­ла­ко тре­ба­ло да уве­ду „уме­ре­не”. Да се „ко­о­пе­ра­тив­ни” укљу­че у ло­кал­не „ло­ја џир­ге” – не­што по­пут пле­мен­ских скуп­шти­на – ка­ко би се оства­рио про­кла­мо­ва­ни циљ ми­си­је НА­ТО: да се по­ли­ти­ча­ри и ар­ми­ја об­у­че да упра­вља­ју сво­јом зе­мљом, а не да Ав­га­ни­стан по­ста­не не­чи­ја ко­ло­ни­ја.

Тре­ба обез­бе­ди­ти да Ав­га­ни­стан по­но­во не по­ста­не еми­рат џи­ха­да, ла­бо­ра­то­ри­ја нај­ри­гид­ни­је и нај­су­ро­ви­је ин­тер­пре­та­ци­је ислам­ског ше­ри­јат­ског за­ко­но­дав­ства и ме­ка за те­ро­ри­сте.

Ав­га­ни­стан­це да­кле тре­ба на­у­чи­ти да бу­ду „ко­о­пе­ра­тив­ни”. Не бих тро­шио су­ви­ше ре­чи о про­јек­ту „ци­ви­ли­зо­ва­ња” и „де­мо­кра­ти­зо­ва­ња” још јед­не зе­мље на пу­ту наф­те. Све је то део но­ве Ве­ли­ке игре и стра­те­шких ци­ље­ва свет­ских моћ­ни­ка.

На­рав­но да је пре­го­ва­ра­ње увек бо­ља оп­ци­ја од ис­кљу­чи­вог ослон­ца на бру­тал­ну си­лу. Али не­што у овом слу­ча­ју не шти­ма.

Про­блем је што је за пре­го­во­ре ка­сно. Та­ли­бан­ски мењ­ше­ви­ци ко­ји би и пре­го­ва­ра­ли не би има­ли ле­ги­ти­ми­тет. По­ста­ли би кло­но­ви пред­сед­ни­ка Ха­ми­да Кар­за­и­ја ко­ме ће ње­го­ви аме­рич­ки мен­то­ри уско­ро обез­бе­ди­ти нов ман­дат али ње­гов ауто­ри­тет је­два да до­се­же до кра­ја дво­ри­шта до­бро чу­ва­не ре­зи­ден­ци­је.

Та­ли­бан­ски бољ­ше­ви­ци – ве­ћи­на – од­би­ја­ју би­ло ка­кве пре­го­во­ре са „осва­ја­чи­ма”. За­што би. Има­ју све вре­ме овог све­та. Исто­ри­ја им је на­кло­ње­на: Ав­га­ни­стан­ци су ви­де­ли ле­ђа сва­ко­ме ко је по­ку­шао да њи­ма вла­да. Ис­пра­ти­ће и ових 200.000 на­о­ру­жа­них стра­на­ца.

Чак и да пре­го­ва­рач­ка оп­ци­ја успе – што би ин­тер­вен­ци­о­ни­сти ис­ко­ри­сти­ли да ка­жу mis­sion ac­com­plis­hed не би ли што пре на­пу­сти­ли ав­га­ни­стан­ске гу­ду­ре – ко га­ран­ту­је да на­ди­ру­ћи „пра­ви та­ли­ба­ни” не би опет узе­ли власт?

Иде­ја о пре­го­во­ри­ма са они­ма ко­ји су до ју­че би­ли „вред­ни пре­зи­ра” не са­мо да је де­фе­ти­стич­ки и ци­нич­ни по­ку­шај при­кри­ва­ња вој­нич­ке им­по­тен­ци­је, већ пре­ти да се пре­тво­ри у но­ви по­ли­тич­ки и мо­рал­ни фи­ја­ско бу­шов­ског сти­ла.

Шта да по­ми­слим ако су­тра на ТВ бу­дем гле­дао ка­ко се угла­ђе­не за­пад­не ди­пло­ма­те пре­ко пре­го­ва­рач­ког сто­ла љу­ба­зно сме­ју­ље бра­да­тим та­ли­ба­ни­ма под ча­тра­ли ка­па­ма?

По­сто­ји ли ба­рем трун­ка ети­ке? Пре­го­ва­ра­ти о укљу­че­њу та­ли­ба­на у упра­вља­ње? То би би­ло као да Цр­ве­не Кме­ре вра­ти­те на власт, ма­кар и ло­кал­ну, у Кам­бо­џи.

Да, тре­ба­ло је пре­го­ва­ра­ти, али на вре­ме. То је лек­ци­ја ко­ју ну­де Ирак и Ав­га­ни­стан. А ка­да се вре­ме про­пу­сти, пла­ћа­ју се це­хо­ви. Буш је пла­тио свој.

Да ли је Оба­ма спре­ман да по­гле­да у тај ам­бис? Уко­ли­ко ни­је, све ће се све­сти на до­ско­ра­шњу по­ли­ти­ку гар­ни­ра­ну с по­не­што пре­го­ва­рач­ког за­чи­на. Пла­шим се да Оба­му под Хин­ду­ку­шем че­ка Бу­шо­ва суд­би­на, док се још јед­на зе­мља пре­тва­ра у ру­и­ну.

Је­ди­но ре­ше­ње је по­ву­ћи оку­па­ци­о­ну вој­ску. Па, ако је За­па­ду за­и­ста то­ли­ко ста­ло до ста­бил­ног и про­спе­ри­тет­ног Ав­га­ни­ста­на, он­да та­мо уме­сто бри­га­ди­ра по­сла­ти агро­но­ме, уме­сто на­ред­ни­ка ин­же­ње­ре, уме­сто вој­ни­ка учи­те­ље. Об­у­чи­ти Па­шту­не, Та­џи­ке, Уз­бе­ке, Турк­ме­не, Ха­за­ре да са­ми ство­ре не­ки нов Ав­га­ни­стан, по соп­стве­ној ме­ри.