Дунав и Сава под будним оком „речних вукова”

Да не беше беле тачке у горњем пољу, Дунав и ноћно небо над Београдом подсећали би на црну „дупло голу” домину. Као оријентир за поноћну пловидбу можда би и послужиле светлосне представе са приобалних сплавова, али зраци са њих били су исувише слаби да осветле тридесет пет метара дугу баржу која је пловила узводно, у сусрет полицијском броду. Пре него што су се обриси надолазећег лименог џина уопште оцртали, Владо Вукас, вођа патроле испоставе за безбедност на рекама, упалио је рефлектор са крова свог „вука ал-8к” и сноп светла усмерио ка тешким индустријским машинама на палуби барже. Теретњак је у транзиту, натоварен је према прописима, пловидба се наставља...

На монитору радара у кабини једнако мрачној као што је поноћни Дунав, убрзо се указује нова зелена тачка. Са прамца се још ништа не види, а силуета беле јахтице искрсава у видно поље тек после неколико минута. Младићи у униформи речне полиције преко ограде избацују гумене одбојнике и позивају капетана бродића да пристане уз бок. Две девојке на палуби јахтице ужурбано окрећу погледе, двојица мушкараца објашњавају полицајцима да су им се позициона светла покварила пошто су испловили те да ће их поправити чим се врате на копно. Политичар и плавокоса дама убрзо излазе из потпалубља и прикључују се разговору, суптилно молећи припаднике речне јединице за дискрецију.

– И то је део посла – кроз осмех објашњава Синиша Рекић, већ шест и по година у служби „речних вукова”, како популарно зову његову јединицу.

Синишина дванаесточасовна смена тек је почела, а патролу очекује обилазак око Великог ратног острва. Пловидба поред Лида протиче мирно, а шум црних топола, кедрова и зова пресеца само бука два мотора од по 220 „коња“ иза којих по ноћном Дунаву остају трагови беле пене.

– Вода смирује али и надражује – коментарише његов колега, наслоњен на ограду прамца. Његове речи убрзо поткрепљује све гласнија тутњава басова са сплавова-дискотека на Земунском кеју. Одсјаји ласера и светлосних пројектора пресијавају се на површини реке док патрола пролази поред њих, а удаљене силуете људи врзмају се и трепере у ритму музике.

– На сплавовима се свашта збива. Лети су препуни гостију, многи се напију, неретко и потуку после чега неко заврши у води. За њихову ефикасну контролу требало би нам бар двадесетак људи на броду, али он не може да прими толику посаду. Кад год пристајемо уз сплав, постоји велика опасност, довољно је да се нађе један пијани гост који ће да баци флашу и ето проблема – прича један од колега у плавој униформи, најмлађи по стажу али довољно искусан да памти све ризике свог посла.

Пловидба реком у летњој ноћи, причају „речни вукови”, заиста се чини као одмор од преврелог града и усијаног асфалта, али то није увек тако. На њиховим леђима лежи велики терет: Дунав и Сава сматрају се међународним пловним путевима и оно што се на њима деси тиче се свих земаља кроз које протичу. Реком треба патролирати 24 часа дневно, а у надлежности београдске речне полиције налази се 151 километар речног тока и 226 километара приобаља – од Смедерева до Сланкамена и Батајнице. Спасавање дављеника, спречавање кријумчарења и шумске крађе, контрола саобраћаја и надгледање купача на „дивљим” плажама само су неки од задатака са којима се 80 припадника испоставе за безбедност на рекама суочава сваки дан.

– Ове године смо спасили седам дављеника, а прошле године је било 15 случајева. Углавном су то скакачи с моста, од којих неки имају обичај да се „врате” и поново покушавају самоубиство. Иза њих, по бројности, долазе дављеници који испадну из преврнутих чамца – истиче Владо Вукас.

Београдским рекама шверцују се нафта, жито, лим, цигарете, бела техника, али и друга роба. Са кријумчарима је посебно тешко изаћи накрај јер раде организовано. Њихови шпијуни прате када и у ком правцу речна полиција испловљава, а затим мобилним телефоном саучесницима јављају „да ли има опасности” и на тај начин „темпирају” своје акције. У летњим месецима на Саву и Дунав излази велики број грађана у сопственим пловилима. Власници глисера често се залећу и праве оштре таласе који избијају понтонску бурад испод сплавова, а такозвано „глисирање” одговорно је и за велики број преврнутих чамаца. Плутајућа бурад су једнако опасна јер на њих налећу други чамци и бродови што по правилу резултира оштећењима трупла, елиса и „ногу” мотора.

Марко Луковић