Dunav i Sava pod budnim okom „rečnih vukova”

Da ne beše bele tačke u gornjem polju, Dunav i noćno nebo nad Beogradom podsećali bi na crnu „duplo golu” dominu. Kao orijentir za ponoćnu plovidbu možda bi i poslužile svetlosne predstave sa priobalnih splavova, ali zraci sa njih bili su isuviše slabi da osvetle trideset pet metara dugu baržu koja je plovila uzvodno, u susret policijskom brodu. Pre nego što su se obrisi nadolazećeg limenog džina uopšte ocrtali, Vlado Vukas, vođa patrole ispostave za bezbednost na rekama, upalio je reflektor sa krova svog „vuka al-8k” i snop svetla usmerio ka teškim industrijskim mašinama na palubi barže. Teretnjak je u tranzitu, natovaren je prema propisima, plovidba se nastavlja...

Na monitoru radara u kabini jednako mračnoj kao što je ponoćni Dunav, ubrzo se ukazuje nova zelena tačka. Sa pramca se još ništa ne vidi, a silueta bele jahtice iskrsava u vidno polje tek posle nekoliko minuta. Mladići u uniformi rečne policije preko ograde izbacuju gumene odbojnike i pozivaju kapetana brodića da pristane uz bok. Dve devojke na palubi jahtice užurbano okreću poglede, dvojica muškaraca objašnjavaju policajcima da su im se poziciona svetla pokvarila pošto su isplovili te da će ih popraviti čim se vrate na kopno. Političar i plavokosa dama ubrzo izlaze iz potpalublja i priključuju se razgovoru, suptilno moleći pripadnike rečne jedinice za diskreciju.

– I to je deo posla – kroz osmeh objašnjava Siniša Rekić, već šest i po godina u službi „rečnih vukova”, kako popularno zovu njegovu jedinicu.

Sinišina dvanaestočasovna smena tek je počela, a patrolu očekuje obilazak oko Velikog ratnog ostrva. Plovidba pored Lida protiče mirno, a šum crnih topola, kedrova i zova preseca samo buka dva motora od po 220 „konja“ iza kojih po noćnom Dunavu ostaju tragovi bele pene.

– Voda smiruje ali i nadražuje – komentariše njegov kolega, naslonjen na ogradu pramca. Njegove reči ubrzo potkrepljuje sve glasnija tutnjava basova sa splavova-diskoteka na Zemunskom keju. Odsjaji lasera i svetlosnih projektora presijavaju se na površini reke dok patrola prolazi pored njih, a udaljene siluete ljudi vrzmaju se i trepere u ritmu muzike.

– Na splavovima se svašta zbiva. Leti su prepuni gostiju, mnogi se napiju, neretko i potuku posle čega neko završi u vodi. Za njihovu efikasnu kontrolu trebalo bi nam bar dvadesetak ljudi na brodu, ali on ne može da primi toliku posadu. Kad god pristajemo uz splav, postoji velika opasnost, dovoljno je da se nađe jedan pijani gost koji će da baci flašu i eto problema – priča jedan od kolega u plavoj uniformi, najmlađi po stažu ali dovoljno iskusan da pamti sve rizike svog posla.

Plovidba rekom u letnjoj noći, pričaju „rečni vukovi”, zaista se čini kao odmor od prevrelog grada i usijanog asfalta, ali to nije uvek tako. Na njihovim leđima leži veliki teret: Dunav i Sava smatraju se međunarodnim plovnim putevima i ono što se na njima desi tiče se svih zemalja kroz koje protiču. Rekom treba patrolirati 24 časa dnevno, a u nadležnosti beogradske rečne policije nalazi se 151 kilometar rečnog toka i 226 kilometara priobalja – od Smedereva do Slankamena i Batajnice. Spasavanje davljenika, sprečavanje krijumčarenja i šumske krađe, kontrola saobraćaja i nadgledanje kupača na „divljim” plažama samo su neki od zadataka sa kojima se 80 pripadnika ispostave za bezbednost na rekama suočava svaki dan.

– Ove godine smo spasili sedam davljenika, a prošle godine je bilo 15 slučajeva. Uglavnom su to skakači s mosta, od kojih neki imaju običaj da se „vrate” i ponovo pokušavaju samoubistvo. Iza njih, po brojnosti, dolaze davljenici koji ispadnu iz prevrnutih čamca – ističe Vlado Vukas.

Beogradskim rekama švercuju se nafta, žito, lim, cigarete, bela tehnika, ali i druga roba. Sa krijumčarima je posebno teško izaći nakraj jer rade organizovano. Njihovi špijuni prate kada i u kom pravcu rečna policija isplovljava, a zatim mobilnim telefonom saučesnicima javljaju „da li ima opasnosti” i na taj način „tempiraju” svoje akcije. U letnjim mesecima na Savu i Dunav izlazi veliki broj građana u sopstvenim plovilima. Vlasnici glisera često se zaleću i prave oštre talase koji izbijaju pontonsku burad ispod splavova, a takozvano „glisiranje” odgovorno je i za veliki broj prevrnutih čamaca. Plutajuća burad su jednako opasna jer na njih naleću drugi čamci i brodovi što po pravilu rezultira oštećenjima trupla, elisa i „nogu” motora.

Marko Luković