ДРАГАНА МИЛИЋЕВИЋ-МИЛУТИНОВИЋ

Све је почело 1990. Зима и нада. Многи су толико дуго, предуго чекали на моменат када ће својим гласом допринети рушењу комунизма у Србији. Они млађи знали су да је то тренутак када ћемо ухватити корак са Европом, први се опростити од комунизма и живети као сав нормалан свет.

Не желим више ни да се сећам. А плашим се и да заборавим. и РТС и СПС и Слободана Милошевића и патњу.

Ако су они победили, зашто се нису радовали? И зашто се тако снажно осећала туга у мом граду после "тријумфалне победе Милошевића"? Неки и данас верују да су нас тада најјаче и најгоре покрали. За њих кажу да су наивни. А ја мислим да су исувише поносни да би одустали од веровања у то.

И тада је почела деценија страдања, патњи, лажи, убистава, ратова, глади, бежања, митинга, демонстрација, безуспешних покушаја… Деценија пакла.

А у њој избори су се низали и низали.

Осиони диктатор и његова клика решили су да не признају резултате избора 1990. и победу тада удружене опозиције. Поништавали су резултате како и колико им је требало. Крали, по навици, и више од потребног. Ко се сећа још чувеног Бата Банета из Ниша? Бата Бане, ако се још добро сећам, беше пекар. То је онај што је зграбио записнике, па скок кроз прозор у мрак… Мора да је те ноћи мислио само једно: "Ниш не сме пасти". И није јер је Бата Бане скочио кроз прозор…

Те прве ноћи када су стигли резултати Београђани су отишли пред градску скупштину и скандирали "Баците нам Човића". Ма није он њима уопште био потребан. Дали су само мало себи одушка…

Милошевић поништава, РТС саопштава, али Србија диже главу.

И креће велика лавина лепе, најлепше Србије, излази да брани свој глас, своје право, своје достојанство.

Забрањене шетње, сви су се возили колима, Милошевић је покушавао све. Да игнорише, да батина, прети… Забрањивао шетње, а ми шетали по Кнез-Михаиловој. После шетали чувеном медијском трасом, па поред госпођа-Олгиног прозора. И баш одатле слао је тада свој извештај дописник италијанске телевизије, а почео га је речима: "Па где се до сада крио овај лепи Београд?" Био је у и онда када је Милошевић аутобусима довео у Београд чувене контрамитингаше. Ишао је на све. Био спреман на све. Две Србије. Одувек.

Незаустављива је то била енергија. Двадесет седмог јануара патријарх српски господин Павле предводи Светосавску литију. И кордон нестаје. Не мислим да су то урадили јер поштују Патријарха, цркву, Бога. Урадили су то због других разлога.

Сам Милошевић позива Гонзалеса. Он после три дана саопштава да је тадашња опозиција несумњиво победила. И шта онда? Лекс специјалис. Каква иронија.

Изборни резултат је признат, али остало је то једно питање за многе наступајуће године. Да ли је тада требало стати, да ли је требало ићи до краја. Оног и онаквог који је уследио 5. октобра 2000? Да ли бисмо изгубили године, да ли бисмо избегли бомбардовање и губитак Косова, да ли, да ли? Остало је много питања и само слике. Храброг лепог Београда, Ђинђића са сином на раменима док шета пред кордоном, енергије Весне Пешић, духовитости Вука Драшковића, упорности мог кума Јоце, докторке Ивановић, докторке Десимировић, моје маме која је решила да сваке ноћи меси кифлице и носи их баш у четири ујутро док су, како каже, још топле, јер је тада студентима најтеже.

Утакмица између заборава и противника заборава овде се одавно игра. Друго полувреме је, а заборав води.

И не би требало додатно вређати реченицом коју често чујемо: "Хајде да заборавимо шта је било. гледајмо у будућност". Ако то будемо урадили вратиће нам се прошлост. А то одговара управо онима који су нам живот упропастили и њиховим новим заштитницима.

Генерални директор и главни и одговорни уредник РТВ Студио Б