Костим је мој потпис

Костимографкиња Светлана Лана Цвијановић је на заслуженом одмору. Протекле сезоне била је вредна и успешна. Са костимима за четири представе била је присутна на 54. Стеријином позорју у Новом Саду: „Кандид или оптимизам”, „Небески одред”, „Лепет мојих плућних крила”, „Швабица”. Стеријину награду за костимографско остварење добила је за Лазаревићеву „Швабицу” и Волтеровог „Кандида”. Пре три године Стеријину награду освојила је такође за две представе, „Скакавцe” и „Лажу и паралажу”.

Радосна сам. Награде обрадују свакога, па и мене, поред тога што вам сујету мало потапшу по рамену. То је јавно признање за посао који радим. Костим је мој потпис. Мој израз. Протекле сезоне све што сам радила отишло је на Позорје. Иза мене је плодна година. Ретко се деси да све што урадите у једној сезони буде позвано на Позорје, зато ми је успех значајнији.

На Позорју, па чак и на премијери, ипак, могао се чути коментар да је костим за „Швабицу” прескуп?

Знам за ту примедбу да је костим за „Швабицу” скуп. То није истина. Мада је, у неку руку, то комплимент јер је скоро сав материјал купљен у продавницама метраже „Италтес”. Нешто мало материјала, незнатно по количини и новцу који је за то дат, стигло је из Словеније. Дивно ми је док радим скице, онда сам сама са собом и тада се баш забављам, али када уђем у реализацију највећи проблем ми представља избор материјала. Текстилна метража коју имамо у продавницама углавном је подложна укусу грађанства и свакодневног живота. Ако је у тренду кавали десен онда је све у том десену, ако је случајно зелена боја, боја овог или оног лета, онда су рафови попуњени материјалима зелених тонова. А ви бисте желели баш жуту боју. Е, нећете је пронаћи ни под разно.

Костим није само парче крпе и не сме да буде сам себи циљ. Он се бави временом и психологијом личности...

Сценски костим је само један од елемената целокупне представе. Свакако да глумцу треба помоћи и костимом да што више уђе у лик. Ту треба пронаћи праву меру. Сигурно да све карактерне особине, све оно што би лик требало да представља и носи, нећете „дати” и приказати кроз костим. Јер, шта ће глумац да ради током представе? Да само шета костим?

За костимографа рад на представи се завршава премијером?

То је истина. Посао костимографа се, заиста, тада завршава. Међутим, деси ми се често да, када неку представу погледам после шест месеци или годину дана, помислим како бих неке костиме из корена изменила. Једна од ретких представа којој ништа не бих додала ни одузела јесте Држићев „Скуп” у режији Јагоша Марковића. Издвојила бих и „Псећи валцер” Л. Андрејева у режији Дејана Мијача. И ту скоро да ништа не бих мењала. Питали сте ме коју бих представу волела да радим? Па, то је сигурно Шекспиров „Магбет”. На жалост, нико ми се, још увек, није јавио са таквом понудом.

У чему се разликује позоришни костим од свакодневног одела?

Разлика свакако постоји али визуелно не мора да буде велика. Данас је врло дискутабилно шта је то модерно, где се и шта носи. Носи се све. Када се појавила мини сукња, то је било ревoлуционарно. Мислим да данас у моди нема ничег револуционарног. Имате модне ревије креатора попут Галијана, Meквина и других које вас оставе без даха. Ипак, поставља се и питање где ви то можете да понесете. Њихове креације су много ближе позоришном костиму него улици или свакодневном животу. У позоришту је све дозвољено. Добијете комад, ликове и, у зависности од редитеља да ли жели да рецимо Шекспира и његове јунаке преведе у данашње време или не, добијате почетну одредницу за костим. Уз додатак мало инспирације и маште, то је то. Заправо, никада нисте сто одсто сигурни да ли је то тако.

 Обукли сте многе јунаке: Кандида, Швабицу... Сведоци смо, ипак, тренда да се историјске личности облаче у савремени костим.

То је тренд у који се уклапам. Лично сам противник било каквог тренда, то ме некако спутава. Рецимо, редитељка Ана Ђорђевић је инсистирала да костим у „Швабици” остане у епохи. Браво, Ана! Мислим да сваки редитељ већ при избору текста, од самог почетка рада на њему, има јасно одређено време у које смешта своју идеју, односно представу.

Борка Требјешанин

-------------------------------------------------

У представи „Небески одред” обукли сте и свог супруга, глумца Зорана Цвијановића. Каква је била сарадња?

Чудно је када се ради са супругом. Мало се бркају лончићи. Зорана није тешко обући. Све што сам му понудила прихватио је. Мада... било је тешко натерати га да се обрије и обуче све елементе костима на генералним пробама, каже наша саговорница уз смех.