Бол као смисао живота

У текст представе „Расправа” редитеља Александру Дариеа, настале на основу истоимене Маривоове комедије (1744), укључени су и делови из „Филозофије у будоару”, збирке дијалога Маркиза де Сада (1795), чиме су Маривоове деидеализоване, обеспокојавајуће тезе о љубави, нарцисоидности, верности, невиности, грешности, протумачене кроз један још мрачнији, бруталнији, циничнији дискурс. Дариева „Расправа” је,тако,постала густа анатомија наличја људске природе, продорно откривање искушења, слабости, страсти, тетурања и ломова човека, којаникако не изневерава Маривоа већ га чини савременијим, актуелнијим, безнадежнијим и утолико подстицајнијим за размишљање.

Изглед сцене у Дариеовој представи је редукован и услован, одређен низом огледала, ефектним на визуелном плану представе, јер она омогућавају занимљиву игру са одразима (сценограф и костимограф Октавиан Некулаи). Овај аспекат сценографије је битан и на идејном нивоу, при чему има више значења. Ликови непрестано, задивљено,посматрају своје одразе у огледалима, опседнути собом. Та нарцисоидност спречава остваривање искрене љубави према другим особама, односно сугеришеидејуда је заљубљеност облик скривене нарцисоидности, да су људизаљубљени у сопствене одразе, ада је љубав чиста илузија, врло непостојано, ишчезавајуће осећање, идеализована пројекција индивидуалне жеље. И фасцинираност актера својимодразима сугерише крајње материјалистичку свест –они не виде даље одсвојих тела... Занимљиво да је и публика у прилици да посматра своје слике у овим огледалима, чиме и она, дискретно, постаје део представе, њен симболички учесник. Осим огледала, простор игре је уоквирен и Леонардовим цртежима фетуса, и анатомије људског тела, што има упориште у теми представе – анатомији људског понашања. Слике фетуса указују и на иницијалну,нежну и рањиву невиност бића; у контексту радње, то производи и некакав осећај носталгије, латентног, тупог бола због изневерене невиности.

Стилови игре у представи су различити и промењиви, што одговара функцијама ликова, њиховим карактерима, као и њиховим трансформацијама. У почетку, два млада пара, Егле (Маша Дакић) и Азор (Марко Јањић), као и Адин (Сузана Лукић) и Месрин (Радован Вујовић), који су предмет Кнежевог и Ермијениног експеримента, обликовани су видно наивно, поједностављено, али и благо театрализовано. Тако се успоставља дистанца која јасно проблематизује ту њихову младалачку наивност, дивну, али илузорну веру у бесконачност љубави. Ова два пара љубавника се на сцени први пут појављују наги, што деликатно, симболички, означава њихову фражилну невиност. Упознавањем света, себичности, љубоморе, посесивности, игра ова четири глумца у представи постаје реалистичнија, та се наивност губи, препуштајући место реализму који, дакле, јасноозначава непријатно сазревање.

Горан Шушљик и Христина Поповић играју ликове Кнеза и Ермијен са умереном спољашњом изражајношћу, а са много више унутарњег жара, сведено, а убедљиво означеног. Соња Вукићевић и Анита Манчић обликују Месруа и Карис доста круће и театралније, функционално гурајући израз ка гротески. Та грубља и карикатуралнија игра комично изобличава веру у бесконачност љубави, распршујеилузије. Чињеница да Соња Вукићевић игра мушки лик и да Анита Манчић шепа док хода продубљујегротескност и комичне потенцијале ликова. У представу је уведена игрупа сабласти, шест фигура, под плаштовима и маскама, са свећама у рукама, који се ту стално мувају и шуњају, посматрајући ток радње (Миљан Прљета, Искра Брајовић, Иван Пантовић, Каћа Тодоровић, Бранислав Јевтић, Јелена Ангеловски). Њихово укључивање је врло сугестиван начин да се искаже ниво ирационалног, судбинског, оностраног. Ове маскиране фигуре подсећају на то да материјални, видљиви свет није једини облик људског постојања, већ да је само делић универзума који није подложан свеобухватнојрационализацији и контроли. Човек је сплет својих избора и судбине, рационалног и ирационалног.

„Расправа” Александру Дариеа је представа заиста особене редитељске поетике, високог степена естетизованости форме, инспиративне метафорике и сложености значења, прецизне кореографије (Соња Вукићевић), рафиниране, симболички потентне употребе светла, као и музике (композитор Ирина Дечермић). Представа даје деромантизован поглед на љубав која се,овде,приказује као чиста фикција, као тежња ка неухватљивом. Волимо само оне који нам измичу, који нам клизе из руку као гомила песка у шаци. Због те несталне, етеричне природе љубави актери представе цинично предлажу да је одбацимо и да прихватимо једнократне страсти, инстант авантуре које су конкретније, рационалније, вероватно једноставније. Тај предлог је, наравно, имплицитан позив на дискусију. Није спорно да је љубав болна, као нека отворена рана, која, када зарасте, полако нестаје. Но, можда је баш у том процесу рањавања и зарастања рана смисао наших живота.