Bol kao smisao života

U tekst predstave „Rasprava” reditelja Aleksandru Dariea, nastale na osnovu istoimene Marivoove komedije (1744), uključeni su i delovi iz „Filozofije u budoaru”, zbirke dijaloga Markiza de Sada (1795), čime su Marivoove deidealizovane, obespokojavajuće teze o ljubavi, narcisoidnosti, vernosti, nevinosti, grešnosti, protumačene kroz jedan još mračniji, brutalniji, ciničniji diskurs. Darieva „Rasprava” je,tako,postala gusta anatomija naličja ljudske prirode, prodorno otkrivanje iskušenja, slabosti, strasti, teturanja i lomova čoveka, kojanikako ne izneverava Marivoa već ga čini savremenijim, aktuelnijim, beznadežnijim i utoliko podsticajnijim za razmišljanje.

Izgled scene u Darieovoj predstavi je redukovan i uslovan, određen nizom ogledala, efektnim na vizuelnom planu predstave, jer ona omogućavaju zanimljivu igru sa odrazima (scenograf i kostimograf Oktavian Nekulai). Ovaj aspekat scenografije je bitan i na idejnom nivou, pri čemu ima više značenja. Likovi neprestano, zadivljeno,posmatraju svoje odraze u ogledalima, opsednuti sobom. Ta narcisoidnost sprečava ostvarivanje iskrene ljubavi prema drugim osobama, odnosno sugerišeidejuda je zaljubljenost oblik skrivene narcisoidnosti, da su ljudizaljubljeni u sopstvene odraze, ada je ljubav čista iluzija, vrlo nepostojano, iščezavajuće osećanje, idealizovana projekcija individualne želje. I fasciniranost aktera svojimodrazima sugeriše krajnje materijalističku svest –oni ne vide dalje odsvojih tela... Zanimljivo da je i publika u prilici da posmatra svoje slike u ovim ogledalima, čime i ona, diskretno, postaje deo predstave, njen simbolički učesnik. Osim ogledala, prostor igre je uokviren i Leonardovim crtežima fetusa, i anatomije ljudskog tela, što ima uporište u temi predstave – anatomiji ljudskog ponašanja. Slike fetusa ukazuju i na inicijalnu,nežnu i ranjivu nevinost bića; u kontekstu radnje, to proizvodi i nekakav osećaj nostalgije, latentnog, tupog bola zbog izneverene nevinosti.

Stilovi igre u predstavi su različiti i promenjivi, što odgovara funkcijama likova, njihovim karakterima, kao i njihovim transformacijama. U početku, dva mlada para, Egle (Maša Dakić) i Azor (Marko Janjić), kao i Adin (Suzana Lukić) i Mesrin (Radovan Vujović), koji su predmet Kneževog i Ermijeninog eksperimenta, oblikovani su vidno naivno, pojednostavljeno, ali i blago teatralizovano. Tako se uspostavlja distanca koja jasno problematizuje tu njihovu mladalačku naivnost, divnu, ali iluzornu veru u beskonačnost ljubavi. Ova dva para ljubavnika se na sceni prvi put pojavljuju nagi, što delikatno, simbolički, označava njihovu fražilnu nevinost. Upoznavanjem sveta, sebičnosti, ljubomore, posesivnosti, igra ova četiri glumca u predstavi postaje realističnija, ta se naivnost gubi, prepuštajući mesto realizmu koji, dakle, jasnooznačava neprijatno sazrevanje.

Goran Šušljik i Hristina Popović igraju likove Kneza i Ermijen sa umerenom spoljašnjom izražajnošću, a sa mnogo više unutarnjeg žara, svedeno, a ubedljivo označenog. Sonja Vukićević i Anita Mančić oblikuju Mesrua i Karis dosta kruće i teatralnije, funkcionalno gurajući izraz ka groteski. Ta grublja i karikaturalnija igra komično izobličava veru u beskonačnost ljubavi, raspršujeiluzije. Činjenica da Sonja Vukićević igra muški lik i da Anita Mančić šepa dok hoda produbljujegrotesknost i komične potencijale likova. U predstavu je uvedena igrupa sablasti, šest figura, pod plaštovima i maskama, sa svećama u rukama, koji se tu stalno muvaju i šunjaju, posmatrajući tok radnje (Miljan Prljeta, Iskra Brajović, Ivan Pantović, Kaća Todorović, Branislav Jevtić, Jelena Angelovski). Njihovo uključivanje je vrlo sugestivan način da se iskaže nivo iracionalnog, sudbinskog, onostranog. Ove maskirane figure podsećaju na to da materijalni, vidljivi svet nije jedini oblik ljudskog postojanja, već da je samo delić univerzuma koji nije podložan sveobuhvatnojracionalizaciji i kontroli. Čovek je splet svojih izbora i sudbine, racionalnog i iracionalnog.

„Rasprava” Aleksandru Dariea je predstava zaista osobene rediteljske poetike, visokog stepena estetizovanosti forme, inspirativne metaforike i složenosti značenja, precizne koreografije (Sonja Vukićević), rafinirane, simbolički potentne upotrebe svetla, kao i muzike (kompozitor Irina Dečermić). Predstava daje deromantizovan pogled na ljubav koja se,ovde,prikazuje kao čista fikcija, kao težnja ka neuhvatljivom. Volimo samo one koji nam izmiču, koji nam klize iz ruku kao gomila peska u šaci. Zbog te nestalne, eterične prirode ljubavi akteri predstave cinično predlažu da je odbacimo i da prihvatimo jednokratne strasti, instant avanture koje su konkretnije, racionalnije, verovatno jednostavnije. Taj predlog je, naravno, implicitan poziv na diskusiju. Nije sporno da je ljubav bolna, kao neka otvorena rana, koja, kada zaraste, polako nestaje. No, možda je baš u tom procesu ranjavanja i zarastanja rana smisao naših života.