Гужва на зиду славних у Гучи

Спомен-плоча на Дому културе, на којој се бележе имена мајстора трубе од 1961. године, збирка је сваковрсних па и љутих времена

Гуча – Клесар из Горње Краварице, Радош Радичевић, урезао је ономад име Ћерима Бећировића (39) из Павловца код Врања на спомен-плочу славних у Гучи. Ћерим је на Драгачевском сабору трубача, као басиста у оркестру Демирана Ћеримовића из Врања, три пута проглашаван за најбољeг на свом инструменту, па заслужио да буде уклесан на мермерну плочу гучког Дома културе.

Он је четрдесети по реду у честитом низу названом „Мајстори Драгачевског сабора трубача”, који почиње именом Десимира Перишићa из оближњих Горачића, прве трубе првог Сабора (1961. године). Између Десимира и Ћерима смештен је низ чувених српских трубача, који су и себе и Гучу учинили светском адресом.

По летопису Сабора, двојица трубача који су највише пута били капелници у Гучи, предводећи свој оркестар као прве трубе, јесу Милован Бабић из Крваваца код Ужица и Фејат Сејдић из Бојника у Пустој Реци (по 24 пута). Иза њих су Аца Новковић из Загужања (23) Божидар Николић из Грделице и Слободан Салијевић из Прекодолца (по 21 учешће) и Милан Младеновић из Врања (19 учешћа) који је до 1996. године свирао под својим првобитним именом – Екрем Мамутовић.

Спомен-плоча у Гучи је, разуме се, збирка сваковрсних, па и љутих времена. О њима сведочи управо случај Екрема Мамутовића и прича због чега се овај сестрић Бакије Бакића прекрстио.

– То су биле ратне године и Екрем је, свирајући једном на Палама, прихватио мишљење домаћина да би, као најбољи српски трубач, могао да се преименује у Милана – каже за „Политику” Никола Стојић (79) књижевник из Гуче и један од оснивача Сабора трубача.

Стојић је годинама био директор овдашњег Дома културе и, са припадајућом улогом организатора Сабора, дочекао и испратио многа трубачка имена, од малих до највећих. Био је и код Милана Младеновића у Врању и приповеда да је тај трубач, почевши радну каријеру као зидар, снагом талента израстао у изузетног музичара.

На спомен-плочи у Гучи, постављеној 1996. године, већ је тесно, остало је само још пет неисписаних места, и брзо ће доћи време да се бруси нови мермер за следећа мајсторска имена. То је прилика, цени Никола Стојић, да се на исто, уважено место, уклешу и имена десеторо оснивача ове приредбе која је, убрзо по зачетку, постала највећи народни сабор у Србији и то остала до данас. У летопису Сабора, оснивачима приредбе проглашени су Властимир Лале Вујовић, Бранко В. Радичевић, Никола Стојић, Станојла Ђорђевић-Јовановић, Радослав Протић, Томислав Протић, Коста Луковић, Срећко Смиљанић, Јован Пајовић и Радомир Протић.

– У животу смо само још Станојла Ђорђевић, Томислав Протић и ја – каже нам Никола Стојић, који сваког Илиндана у гучкој цркви пали воштанице за покој душа умрлих и здравље живих трубача.

Иначе, прва замисао да се организује Драгачевски сабор трубача потекла је од Благоја Радивојевића, уредника „Чачанског гласа”, а касније и „Политике”. Он је, 1961. године, на железничкој станици у Чачку запазио како трубачи испраћају једну радну бригаду па је људима из Народног одбора општине Лучани предложио да у већ постојећу приредбу „Драгачево кроз песму и игру” уврсте и трубачке оркестре.

Овогодишњи, 49. Сабор трубача одржаће се од 5. до 9. августа, а међу традиционалним дародавцима награда је и редакција „Политике”. Реч је о скулптури „златна јабука”, меморијалном признању „Професор Миодраг Васиљевић” које се још од 1965. године додељује оркестру чије је музицирање оцењено најизворнијим.

Гвозден Оташевић