Вероваће тек кад види

Вероваћу тек кад будем видела кључеве, отело се Нађи Хигл по доласку из Рима, када је чула да је на поклон добила стан. Из те реченице може штошта да се закључи. Да је, на пример, спортистима близак прагматизам, да желе да опипају медаљу или да сачекају судијску одлуку, па да се радују. Али ближе је истини да је Нађа, као и многи млади у Србији, свикла на окружење које врви од обећања, тапшања по рамену, великих речи а малих остварења.

Свако чудо траје три дана, а еуфорија изазвана тим чудом још краће. Зна то ова пегава девојка, зато јој је излетело оно „кад видим кључеве...” 

Но, вратимо се еуфорији после које све, попут надуваног балона, почиње да сплашњава. Обећања постају условна, а национални спорт, пребацивање лопте од једних до других, јесте дисциплина у којој  смо светски врх. Да је испуњавање обећања у Србији нешто уобичајено, Нађин старији колега Чавић би одавно становао макар у гарсоњери. Нажалост, код нас се успех више слави него што се вреднује. Чавић је јуче, напокон, шест година после прве медаље, добио кључеве стана, али само „на доживотно коришћење...” И то не од државе него од донатора у акцији „Чавића за комшију”.

Нађа и Милорад су спортисти, њихов радни спортски век не траје 40 година тако да и награде за успехе морају да долазе и раније и одмах. У граду Панчеву двособан стан вреди као омањи џип што га тајкунски синови добијају за рођендан. Али још има оних који се иронично односе према свему, па кажу да је за базенску стазу од 200 метара Нађа добила двособан стан, а да је пливала 400 метара дали би јој четворособан...

А трећепласирана пливачица у трци у којој је Нађа освојила злато, бивша Хрватица а сада Аустријанка Мирна Јукић отишла је са много мањим успесима од овог Нађиног у Аустрију, узела њихово држављанство, надобијала се новаца, али је добила и стан у центру Беча.

Србију препознају у свету све више по тенисерима и пливачима, ватерполистима и кошаркашима, а све мање по Младићу и Караџићу. Држава би о тој чињеници морала пажљиво да води рачуна.

Онај неуспешни рекламни спот о Србији на Си-Ен-Ену коштао нас је ваљда милион долара, а Стајнхауерове ране исто толико. Неко може да каже да је у питању просто поређење, али је реч о новцу за који се може купити педесетак станова за педесетак наших светских рекордера чистог спортског образа. Јер спортиста без подршке не може дуго да буде спортиста. Ко хоће да релативизује Нађин успех па да каже како је као аутсајдерка стигла тек онако на светски трон, грдно се вара. Нема случајности у врхунском спорту.  

Прибојава ли се Нађа да је не преваре јер је препознала матрицу понашања овде? Да је челни човек родног јој Панчева прексиноћ изашао и јавно пружио кључеве, не би само њој било лакше него и огромној већини нације. Схватила би и Нађа и нација да се са речи почело да прелази на дела. ’Ајде да сачекамо и видимо да ли је тако!