Ране од „Олује” још дубоке

На годишњицу „Олује” атмосфера у избегличком кампу у Крњачи, који је већ више од деценије једини дом Срба прогнаних из Хрватске, готово да је сабласна. С јадом у грлу и болом у срцу станари овог насеља тешко причају о мукама које су их довеле у овај, још увек се надају, привремени смештај. Ране су дубоке, кажу, и не ваља их „чачкати”. Поновно сећање на дан када су под притиском хрватских снага морали да напусте своја огњишта – буди револт у њима.

Шездесетчетворогодишња Даница „излетела је” 6. августа 1995. године из своје куће у Војнићу са супругом и снахом, села на трактор и упутила се, каже, у непознато.

– Нисмо знали, сине, куда да идемо. Неколико дана су нас држали опкољене у Топуском, а онда смо аутопутем кренули ка Србији. Боже, шта смо све доживели тада! Сами на целом друму, а са стране безброј Хрвата који нас гађају каменицама и прете ножевима. Било је страшно. Успели смо живи да стигнемо до граничног прелаза Батровци и ту креће потпуни животни обрт. Ево ме у избегличком кампу – каже Даница и открива да још чува трактор који је њену породицу довезао на сигурно тле, и да би њиме радо поново кренула пут родног Војнића, али, наставља, само под једним условом.

– Одмах бих се вратила да ми је муж још жив. Без њега, не пада ми на памет. Дуга је ноћ, сине. Плашим се. Не познајем људе који сада тамо живе. Из моје куће се после много година иселила једна Хрватица из Босне, па могу да уђем у њу, али више не желим. Ране су дубоке – каже Даница и открива да је са супругом годинама полако градила малу кућицу у Грмовцу, али, када су стигли до крова, он је преминуо и све је стало. Ипак, нада се скором усељењу.

– Знам како ћу да поставим кров. Продаћу трактор и ето пара. Желим овде да се скрасим и живим у миру. Ту ми је и кћерка која је још пре „Олује” спаковала кофере и дошла у Србију – прича кроз сузе Даница.

Са парастоса жртвама „Олује” у камп долазе Милан и Душанка Пјевалица који су у Книну, кажу, оставили све. Стан, успомене, нормалан живот... Годишњица „Олује” за њих је посебан датум. Осим што су у спаваћицама три дана и три ноћи бежали ка Србији, на тај дан родио се и њихов млађи син.

– Било је страшно. Мужа ми је већ првог дана прогона заробила вараждинска бригада, а ја и деца смо кренули ка Србији. После Лединаца и Чортановаца ево нас овде, у Београду. Сва срећа па имамо смештај, а за новац се сналазимо како знамо. Док је могао, супруг, иначе наставник биологије и хемије, радио је све и свашта како би издржавао породицу. Сада је болестан, па помажу деца. Ма, само да успемо да продамо све што имамо у Хрватској и овде себи обезбедимо трајни кров над главом. Овако, сваки дан је нова неизвесност. Не знамо куда ћемо, шта ћемо, како ћемо... – прича Душанка и каже да је јуче, на парастосу жртвама операције „Олуја”, после много година поново видела свој народ са којим је до 1995. године делила живот достојан човека.

Ј. Цветковић

-------------------------------------------------------

Парастос жртвама „Олује”

Симболично остављање кључева станова одузетих Србима у Хрватској

У цркви Светог Марка у Београду јуче је служен парастос жртвама хрватске војне акције „Олуја”. У тој акцији у којој је извршено етничко чишћење Срба на простору бивше Републике Српске Крајине убијено је око 2.000 лица, а протерано близу 220.000 људи. Парастос је служио епископ банатски Никанор, молитву је предводио епископ хвостански Атанасије, викар патријарха Павла, а у име Синода Српске православне цркве епископ захумско-херцеговачки Григорије.

(/slika2)Помену настрадалима је присуствовало више од хиљаду људи, а пошту жртвама одао је и Борис Тадић, председник Србије.

Представници Срба из Крајине су после парастоса на комеморативном скупу уприличеном на платоу испре цркве затражили од надлежних да се казне одговорни за злочине почињене у акцији „Олуја”, да се реши питање несталих и да се прогнанима врате ускраћена права. Ту је био постављен и пано на коме су људи остављали кључеве станова који су им током рата одузети и до данас им нису враћена станарска права.

Када је Невенка Ђујић са двадесет дана старом унуком и још пет чланова породице бежала из Книна пред „Олујом” иза себе је оставила стан од 80 метара квадратних и кућу. Четрнаест година живи у Лазаревцу као подстанар.

– Немам стан, нисам остварила право на пензију, а имам 71 годину. Да бих добила пензију морам да поднесем потребне папире, на пример платну листу, а то не могу да прикупим – објашњава Невенка Ђујић за „Политику”.

Слична је прича и Срба из других крајева Хрватске. Перо Јануц је родну Глину напустио пре 1995. године. Хрватски војници су његовој породици запалили кућу, чардак и шталу, а стоку одвели.

– Све су спалили. У мом месту су убили петнаестак старих који нису могли да беже, а није имао ко да их носи – присећа се Перо Јануц и објашњава да се никада не би вратио у Глину, јер „ни сада тамо није сигурно”.

У Хрватску, тачније у Книн, не жели да се врати ни Боривоје Нонковић. Он каже да тамо нема услова за живот, да фабрике у којима је некада радило више од 3.000 људи сада запошљавају 70 радника, те да само раде продавнице и кафићи.

– Нема ни оног Книна, ни оне Крајине коју сам познавао – закључује Нововић.

В. Дугалић