Палестинци: и мир и отпор

Покрет Фатах, који је деценијама био ексклузивни симбол палестинске борбе, отворио је у Витлејему свој први конгрес после две деценије у знаку борбе за јединство и права на отпор зарад опстанка.

Много драматичних обрта догодило се у међувремену: две палестинске интифаде, мировни споразум са Израелом из Осла 1993, успостављање Палестинске управе под контролом Фатаха 1994, крах Дејтона 2000, више преговарачких рунди, смрт Јасера Арафата 2004, повлачење Израела из Газе 2005. и пад појаса у руке Фатаховог ривала – Хамаса, 2007.

Све то време Фатах је доминацију националном политиком разграђивао изазивајући отпор Палестинаца и појединих арапских режима, док је притоме некомпетентно одговарао на изазове рата или мира са Израелом.

Чињеница да је ово први конгрес после Туниса 1989. умногоме говори о стању ствари унутар Фатаха. Политичка доктрина и лидерство –осталису неизмењени. Било који политички покрет који се састаје једном у 20 година тешко да може да буде озбиљно прихваћен и од својих чланова и од ривала. То су данас Фатахова реалност – и изазов.

Махмуд Абас, палестински председник, лидер Фатаха и нада Запада да ће израелско-палестински конфликт бити решен, сада покушава да обнови нарушено јединство и реформише покрет који је, парализован унутрашњим сукобима и генерацијском борбом за власт, доспео до опасне раскрснице.

Фарук Кадуми, Фатахов „број два” и велики противник споразума из Осла, Абасову одлуку о сазивању конгреса без претходних консултација назвао је „тешком и илегалном”, а тензију у Витлејему је обезбедио експлозивном оптужбом да су Абас и бивши палестински шеф безбедности Мохамед Далан заједно са Израелом умешани у смрт Јасера Арафата.

Два конгресна плаката илуструју где је данас организација која је доминирала палестинском и блискоисточном политиком. „Фатах је означио почетак револуције 1965, Фатах означава пут ка независности 2009”, пише на једном транспаренту. „Отпор је легитимно право”, стоји на другом, испод слике младића са „калашњиковом”.

Две Фатахове школе мишљења: умерених, који остварење сна о држави у суседству Израела виде у обнови мировних преговора и компромиса, и ветерана, који не одустају од принципа револуционарне борбе и противе се миру са „ционистима”.

Без Арафатовог наредбодавног ауторитета, Абасу треба много такта да води конвенцију која је сва у знаку сукоба стари-млади, Западна обала против Газе, локални Палестинци против оних из дијаспоре.

У традицији компромисерства која је карактерисала његовог претходника, Абас је одабрао мир и сачувао отпор иако се декларисао против употребе оружја. Упозоравајући 2.200 делегата окупљених са читавог Блиског истока да Палестинци своју легитимну борбу не смеју да мешају са тероризмом, он је поновио да његова власт трага за миром са Израелом и задржао право на „отпор”.

И мир и отпор је формула којом Абас покушава да потврди приврженост преговорима и блискоисточној иницијативи Барака Обаме, да обнови пољуљану популарност и ојача јединство Фатаха, да оснажи своју позицију наспрам конзервативног израелског премијера и ривала из исламистичког покрета Хамас који три године под контролом држе појас Газе остављајући Абасу власт на Западној обали.

Претходна конвенција Фатаха из 1989. позива на оружане акције против Израела. Ова нова, која треба да буде усвојена у Витлејему, Палестинце чврсто везује за мировне разговоре, иако, како каже њен аутор, Фатахов ветеран Набил Шаат, и даље помиње оружану борбу као теоретску могућност – у случају краха преговора.

Фатахов нови програм одређује 20 правила својим преговарачима чији је циљ палестинска држава на Западној обали, у Гази и источном Јерусалиму.

Ако се испоставе као тачни наводи арапске штампе, нацрт платформе предвиђа противљење признавању Израела као „јеврејске државе”, одлучно тражи да Израел замрзне градњу нових насеља на територијама окупираним у рату 1967, позива Палестинце на грађанску непослушност и предвиђа могуће отварање „стратешког дијалога” са Ираном.„То је декларација рата Израелу”, већ је прокоментарисао израелски Ликудов министар транспорта Јизраел Кац.

Махмуду Абасу – коме је у јануару истекао мандат али на изборе не иде због сукоба са Хамасом – то свакако није циљ. Зато балансира. Као председник ограничен је обавезама према споразумима како би обезбедио међународну и арапску помоћ.

Као лидер Фатаха ипак није успео да сачува јединство покрета. Његова жеља да буде партнер Америке и Израела допринела је да део Палестинаца Фатах доживљава као колаборационисте.

Некад кичма ПЛО-а и отелотворење палестинске борбе, Фатах се свео на владајућу партију Палестинске управе која је покушавала да се представи као „мировни партнер” у процесу који Палестинцима није донео државу већ је додатно консолидовао израелску окупацију и експанзионизам.

Да би повратио централну улогу, и мисију, Фатах мора да се модернизује и демократизује као покрет који мешавином отпора и политичког реализма одговара највећем делу Палестинаца спремних на разумне компромисе са Израелом.