Распевани Густав Климт

Од нашег специјалног извештача из Беча

Интересовање за Густава Климта (1862-1918), рођеног Бечлију и такорећи првог аустријског уметника који је остварио сан „од сиромаха до богаташа“, не везује се само за његов аутентични колорит у сликарству и симболично-алегоријске приказе, већ и за буран живот који је водио све до преране смрти од мождане капи.

Климтова прича пуна успона и падова почиње 1876. када заједно са својим братом Ернестом добија стипендију за студије на Ликовној академији у Бечу, после чега браћа Климт са уметником Ернестом Мачом оснивају фирму „Компанија“ која своје приходе стиче дизајном позоришних ентеријера. За своје фрескно сликарство у бечком Бургтеатру, Густав Климт добија царску награду од Фрање Јосифа (1890). Годину дана касније постаје члан бечког Кинстлерхауса, а 1897. један је од кооснивача Сецесије.

Уморан од норми и жељан креативности, несрећан због начина на који је његова уметност – иначе слављена у читавој Европи и награђена златном медаљом на Светској изложби у Паризу 1900 – због наглашене еротике (не)прихваћена у Аустрији, Климт се са графичарем бечке радионице Колом Мозером супротставља старомодној, али моћној бечкој академији наука. Раскол са академијом која га проглашава представником „модерне, безвредне уметности“, замало доводи до прекида његове плодоносне каријере.

Као вечити нежења, Климт има љубавне авантуре са својим моделима, а приписују му се и многобројне афере са дамама из бечког високог друштва. Серена Ледерер, Адела Блок-Бауер, Алма Малер-Верфел и Емили Луиз Флеге.

Живот познатог аустријског сликара – трагична смрт брата Ернеста (такође врсног уметника), двоје ванбрачне деце са Мици Зимерман (његове „еротске заточенице“ коју је сакривао од јавности), ломљење табуа у уметности, кавге са утицајним људима из јавног живота – неисцрпан су извор позоришног и музичког материјала, али и мистерија. Климт је, наиме, веома нетипично за своје време, био веома дискретан – више човек од дела него од речи. Стога није чудо што је и филм чилеанског редитеља Раула Руиза Климт (2007) разочарао плитком радњом и претераном концентрацијом на еротску везу сликара са Емили Флеге. Једнодимензионалној и неузбудљивој причи ни сјајан избор глумаца (Џон Малкович и Вероника Ферес) није помогао да се уздигне изнад клишеа.

Аустријанци су се феноменом Густава Климта бавили углавном провереним класичним приступом: позоришним комадима, научним расправама о његовом сликарству и тематским изложбама. Вероватно је због тога зимус, што због недовољно неистраженог приватног материјала о Климту, што због велике жеђи за новим музичким садржајем, најава мјузикла посвећеног легендарном сликару одјекнула као бомба. Светској премијери одржаној 7. јула на Фестивалском програму Гутенштајн (Доња Аустрија), претходила је медијски успела презентација у „природном хабитату” Леополд музеја, у окружењу Климтових уља на платну.

Мјузикл Климт прати сликареву животну причу од момачких дана све до смрти, са концентрацијом на његову сликарску инспирацију. Публици је објашњење дато кроз Климтову Музу (сјајна Дана Харбауер) са којом сликар комуницира током читавог мјузикла. Оно што је уметнички директор пројекта Ернст Нојшпил описао као „талас емоција који ће преплавити публику“, претворило се у једну од најчуднијих музичких продукција године која изазива прилично опречне емоције.

Музика композитора Гералда Грацера, са местимично сјајно компонованим рефренима, делује недовршено и местимично подсећа на мешавину поп-хитова са локалне радио-станице: „Имамо неколико слатких голубица (мелодија које би могле да се уздигну високо у ваздух), али у тренутку када би требале да се вину високо, сместа их погоди метак који испаљује лично композитор“, прокоментарисао је критичар Мартин Бруни.