Разговор у чистилишту

А – Имам идеју за филм какав је неопходно снимити сада и овде.

Б – А ко ће овде да ти да паре за филм који је неопходан?

А – Добро, то је друго питање.

Б – Ако треба да буде снимљен сада, онда то није друго питање.

А – Тачно је да министарство културе даје паре искључиво за филмове који би се могли снимати и на Марсу, а да се једнако не би тицали Марсоваца као што се не тичу ни нас. Међутим…

Б – Међутим, имаш у виду неког спонзора коме је стало до уметности.

А – Имам у виду само идеју за сценарио о филму с темом злочина који је починио бивши режим.

Б – Који бивши режим?

А – Онај чији изданци цветају и у овом сада, знам шта хоћеш да кажеш.

Б – А ти хоћеш да кажеш како имаш идеју за сценарио о државном злочину који, као државни, не признаје ни овај, демократски режим.

А – Тачно.

Б – У то име, живели! О чему је реч?

А – О Вишеграду у пролеће 1992.

Б – То је голо насиље.

А – Јесте, али филм почиње у Бразилу или Аргентини… Јеси ли читао текст Дејана Анастасијевића пре две недеље у „Времену” о Милану Лукићу?

Б – Јесам, бриљантан текст.

А – Бриљантан новинар.

Б – Одличан портрет зликовца психопате и студија психопатологије једног друштва.

А – То је готов синопсис.

Б – Можда, али ја не гледам филмове са насиљем, нити бих такав филм правио.

А – Овде се ствари одмотавају уназад, слој по слој, као кругови пакла. Прво видимо једног наркомафијаша кога хапси аргентинска полиција. Кад се утврди да је оптужен од Хашког трибунала, испоручују га и почиње суђење. Током суђења имамо флешбек на његов сукоб, око новца од продаје дроге, са групом која помаже Караџићу и Младићу.  Ту видимо спрегу полиције, државне безбедности и криминала.

Б – Без обзира на структуру, не можеш избећи сцене покоља.

А – Наравно, то треба да се види. Кључне сцене су у Вишеграду; сећаш се Анастасијевићевог текста, ту се помиње такмичење у брзом клању Бошњака.

Б – Насиље је опасно на филму. То је понављање злочина.

А – Управо то треба да изазове ужас и гнушање.

Б – Нимало нисам сигуран.

А – То је апсолутно језиво.

Б – Ја пре мислим да ће добар део младе публике у том лику пронаћи новог јунака. Играни филм је опасна ствар. С тим се не треба играти.

А – Овде је реч о суочавању са злочинима за које млади људи уопште не знају, о којима не уче у школи, нити им о томе ишта говори телевизија.

Б – Филмови са насиљем су најгледанији. Нарочито ако су  у спрези са сексом. У Вишеграду је било силовања, а то је насилан блуд.

А – Овде све то треба приказати из угла жртава.

Б – Има нешто дубоко патолошко у потреби људи да гледају филм с насиљем.

А – Кончаловски има о томе нешто врло важно. На једном месту у аутобиографији он каже како разликује филмове са сценама насиља по томе да ли је редитељ уживао док их је снимао или не.

Б – Овде је реч о публици. Она може перверзно да ужива у секвенцама насиља које је један редитељ снимао са гнушањем.

А – Ја бих се у последњој трећини сценарија тј. филма бавио само породицама жртава. Ту сад следи прича о трагању за својима, о проналаску посмртних остатака и сахрањивању. Сам крај је на ћуприји кад породице 25. маја ритуално бацају у Дрину 3.000 ружа за 3.000 одузетих живота. Можда бих ту увео документарне снимке… кратке интервјуе с преживелима…

Б – Зашто онда не напишеш сценарио за документарни филм. Ту имаш могућност за потпуно јасан став, а не мораш да приказујеш насиље, него само његове последице. Ту немаш ни глумце. Па, тог крволока Лукића мора да игра неки сјајан глумац, a Омон, или Бергала, лепо пише о идентификацији гледаоца са оним који пред њим врши некакву, ма какву радњу, а кога вешто игра глумац. Најзад, ту се неминовно дивимо глумачкој игри. То је већ Аристотел, дивимо се уметниковом приказу распорене мрцине коња која нам је у животу иначе одвратна. Играни филм је опасна ствар, вуче те као аутора да естетизујеш. Зато је добро да одвратна прича буде измишљена, а не истинит догађај. У измишљању је поезија. У стварности је нема.

А – И Адорно тврди да после злочина нема уметности. У праву си, Сократе, то треба да буде документарни филм.