Razgovor u čistilištu

A – Imam ideju za film kakav je neophodno snimiti sada i ovde.

B – A ko će ovde da ti da pare za film koji je neophodan?

A – Dobro, to je drugo pitanje.

B – Ako treba da bude snimljen sada, onda to nije drugo pitanje.

A – Tačno je da ministarstvo kulture daje pare isključivo za filmove koji bi se mogli snimati i na Marsu, a da se jednako ne bi ticali Marsovaca kao što se ne tiču ni nas. Međutim…

B – Međutim, imaš u vidu nekog sponzora kome je stalo do umetnosti.

A – Imam u vidu samo ideju za scenario o filmu s temom zločina koji je počinio bivši režim.

B – Koji bivši režim?

A – Onaj čiji izdanci cvetaju i u ovom sada, znam šta hoćeš da kažeš.

B – A ti hoćeš da kažeš kako imaš ideju za scenario o državnom zločinu koji, kao državni, ne priznaje ni ovaj, demokratski režim.

A – Tačno.

B – U to ime, živeli! O čemu je reč?

A – O Višegradu u proleće 1992.

B – To je golo nasilje.

A – Jeste, ali film počinje u Brazilu ili Argentini… Jesi li čitao tekst Dejana Anastasijevića pre dve nedelje u „Vremenu” o Milanu Lukiću?

B – Jesam, briljantan tekst.

A – Briljantan novinar.

B – Odličan portret zlikovca psihopate i studija psihopatologije jednog društva.

A – To je gotov sinopsis.

B – Možda, ali ja ne gledam filmove sa nasiljem, niti bih takav film pravio.

A – Ovde se stvari odmotavaju unazad, sloj po sloj, kao krugovi pakla. Prvo vidimo jednog narkomafijaša koga hapsi argentinska policija. Kad se utvrdi da je optužen od Haškog tribunala, isporučuju ga i počinje suđenje. Tokom suđenja imamo flešbek na njegov sukob, oko novca od prodaje droge, sa grupom koja pomaže Karadžiću i Mladiću.  Tu vidimo spregu policije, državne bezbednosti i kriminala.

B – Bez obzira na strukturu, ne možeš izbeći scene pokolja.

A – Naravno, to treba da se vidi. Ključne scene su u Višegradu; sećaš se Anastasijevićevog teksta, tu se pominje takmičenje u brzom klanju Bošnjaka.

B – Nasilje je opasno na filmu. To je ponavljanje zločina.

A – Upravo to treba da izazove užas i gnušanje.

B – Nimalo nisam siguran.

A – To je apsolutno jezivo.

B – Ja pre mislim da će dobar deo mlade publike u tom liku pronaći novog junaka. Igrani film je opasna stvar. S tim se ne treba igrati.

A – Ovde je reč o suočavanju sa zločinima za koje mladi ljudi uopšte ne znaju, o kojima ne uče u školi, niti im o tome išta govori televizija.

B – Filmovi sa nasiljem su najgledaniji. Naročito ako su  u sprezi sa seksom. U Višegradu je bilo silovanja, a to je nasilan blud.

A – Ovde sve to treba prikazati iz ugla žrtava.

B – Ima nešto duboko patološko u potrebi ljudi da gledaju film s nasiljem.

A – Končalovski ima o tome nešto vrlo važno. Na jednom mestu u autobiografiji on kaže kako razlikuje filmove sa scenama nasilja po tome da li je reditelj uživao dok ih je snimao ili ne.

B – Ovde je reč o publici. Ona može perverzno da uživa u sekvencama nasilja koje je jedan reditelj snimao sa gnušanjem.

A – Ja bih se u poslednjoj trećini scenarija tj. filma bavio samo porodicama žrtava. Tu sad sledi priča o traganju za svojima, o pronalasku posmrtnih ostataka i sahranjivanju. Sam kraj je na ćupriji kad porodice 25. maja ritualno bacaju u Drinu 3.000 ruža za 3.000 oduzetih života. Možda bih tu uveo dokumentarne snimke… kratke intervjue s preživelima…

B – Zašto onda ne napišeš scenario za dokumentarni film. Tu imaš mogućnost za potpuno jasan stav, a ne moraš da prikazuješ nasilje, nego samo njegove posledice. Tu nemaš ni glumce. Pa, tog krvoloka Lukića mora da igra neki sjajan glumac, a Omon, ili Bergala, lepo piše o identifikaciji gledaoca sa onim koji pred njim vrši nekakvu, ma kakvu radnju, a koga vešto igra glumac. Najzad, tu se neminovno divimo glumačkoj igri. To je već Aristotel, divimo se umetnikovom prikazu rasporene mrcine konja koja nam je u životu inače odvratna. Igrani film je opasna stvar, vuče te kao autora da estetizuješ. Zato je dobro da odvratna priča bude izmišljena, a ne istinit događaj. U izmišljanju je poezija. U stvarnosti je nema.

A – I Adorno tvrdi da posle zločina nema umetnosti. U pravu si, Sokrate, to treba da bude dokumentarni film.