Између стварности и срца

У Ликовној галерији Културног центра Београда у току је изложба „Између стварности и срца” Иване Попов на којој су премијерно изложени ауторкини радови настали у периоду 2008-2009, током њеног боравка на мастер студијама на South Illinois University у Карбондалу (САД). Ивана Попов дипломирала је и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професорке Анђелке Бојовић. Добитница је награде „Милош Бајић” за особену креативну иновацију (1997), као и награде 39. октобарског салона (1998). На актуелној изложби у КЦБ, овај пут, нису изложена њена сликарска платна већ три видео рада, једна фотографија, принт и скулптура.

– У једном периоду свог развоја занимали су ме колажи са мотивима из источних култура, а персијски ћилими и јапанска кимона били су као савршенство које је пре створила божанска рука него сам човек. Пошто сам студирала у доба најцрњег и најсивљег Београда, а стварност која нас је окруживала била разарајућа, нисам желела да такву атмосферу рефлектујем и на свој рад. Одувек ме је, иначе, ужасавало кад се за уметнике из источне Европе одмах претпоставља да морају да кукају, буду несрећни и губе достојанственост. Зато сам неговала свој лични приступ, а мој одговор на све то што се дешавало била је тежња ка лепом. Јапан ме самим тим привукао, што кроз историју уметности што кроз мој лични однос негован од малих ногу. Постао је нека врста естетике уз коју сам одрасла – каже Ивана Попов.

Како се временом „уље испоставило као претешко”, стари материјали (боја) морали су бити замењени новима. Слободно време, проведено у гледању филмова, резултирало је коришћењем покретних слика и филмских наратива у ауторкиним видео радовима, што се све може погледати на изложби у КЦБ до 16. августа.

– Кадрове из различитих сцена комбиновала сам у видео радове попут колажа, а ауторе из света филма (Јимоу, Тарковски, Кјаростами), бирала сам по карактеристичној естетици, емотивности, и превирању које се дешава у њиховим јунацима. Сходно томе, сматрам да је назив изложбе „Између стварности и срца”, као позајмљени цитат од јапанског писца Харукија Муракамија, најближи утиску који посетилац има када уђе на ову изложбу, јер радови осликавају стање човека када се осећа „измештеним”.

Говорећи нам о свом прекоокеанском искуству, Ивана Попов примећује како су иностране колеге добро потковане теоријом, нове књиге лако набављају и прате, али се усуђују да слободно преузимају туђе радове (тзв. „копи пејст”), те, како наглашава, лични приступ и лична поетика готово да не долазе до изражаја. – Тако имате клонове младих људи који раде трендовске ствари и када критичари желе да некога негде сврстају заправо га одређују у односу на то колико личи на већ етаблираног аутора.

Ивана Попов себи је задала нешто веће амбиције. О неминовном утицају и судару култура каже нам:

– Наша естетика повезана је са свиме што се дешавало у нашој историји која нимало није лака и понекад чак уметника гуши. Док сам нашу културу доживљавала као тешку, китњасту и барокну, у америчкој је све било превише лако и покретно. Пошто сваки континент носи своја правила, сваки искорак из средине мења и наш рад. Школа коју похађам, али на којој сам и предавач, негује спартански приступ, где вас колеге са класе, док коментаришу ваш рад, више критикују него што вас хвале. На одређени начин тако вам уливају сигурност, јер морате да будете спремни за оно што вас чека напољу, када ваш рад мора да има оправдање – каже Ивана Попов и за крај објашњава како се америчке творевине рефлектују на уметничке стилове:

– Пошто ми је била фасцинантна огромна количина ђубрета које Американци закопавају под земљу, приметила сам да и у начину њиховог рада постоји таква естетика – рад са материјалима налик ђубрету што, опет, има везе са рециклажом и акумулацијом материјала. Утисак који имате кад видите бескућника на улици исти је утиску док гледате неки рад у галерији. Класичан приступ који ми негујемо, и у којем је све прецизно и испеглано, више није заступљен. Свуда влада једна врста слободе. Осећа се лакоћа, а та лакоћа заправо јесте лакоћа живљења.

М. Сретеновић