Унуци коло воде

Гуча – Најбољи српски трубачи данас ће од 15.00 сати на позорници крај Белице свирати за победника 49. Драгачевског сабора, и славу која за тим звањем путује. На финалној сцени појавиће се 16 оркестара састављених од флигхорни, тенора, баса, добоша и гоча, док ће се међу публиком наћи и шесторица музичара америчке морнарице који су гости нашег највећег народног сабора.

– Они су у Гучу допутовали да свирају, слушају и нешто науче од најталентованијих српских трубача – рекла је јуче за своје маринце Џенифер Браш, отправник послова америчке амбасаде у Београду.

Она је лане обећала да ће довести амерички оркестар у Гучу и одржала је реч, а уз секстет маринаца стално дежурају тројица гардиста из српског САЈ-а, злу не требало. Американци су допутовали о трошку своје амбасаде која им плаћа и коначиште у Гучи (25 евра по човеку плус пдв) и у ноћи између петка и суботе доживели ватрено крштење на главној позорници Сабора. Једна стаклена боца, која је долетела из публике, погодила је њиховог певача Корија Ричарда Гилиса око појаса, што су гости прихватили као ризик у професији и наставили да свирају. Шта да се ради, поноћ, пиво и весела публика.

Војницима се јуче у подне извинио Адам Тадић, директор Дома културе у Гучи:

– Извињавам се гостима због синоћњих инцидената на главној позорници – казао је Тадић кратко, а онда су у центру Гуче заједнички засвирали „Дипломате” и оркестар Екрема Мамутовића из Врања. Најпре „Кад свеци марширају”, затим „Свилен конац”.

Екрем (27) свира флигхорну од 11. године, друга труба му је отац Добривоје (47), а тенориста брат Валсон (25). Унук Екрема Мамутовића старијег и праунук Бакије Бакића, млади капелник из Врања који носи дедино име, води плејаду младих, даровитих трубача са југа Србије, и његов оркестар је из прве дошао до финала. Укупно десет састава изборило је то право на предтакмичењима у Сурдулици, Бољевцу, Лучанима и на Златибору, још шест прексиноћ у Гучи, у баражу.

На овај сабор, као прво име српске трубе, долази Дејан Лазаревић (25) из 25 километара удаљене Пожеге, па у Гучи има највише навијача. Лани је био прва труба и по оценама стручног жирија и на основу гласова публике, што никоме није пошло за трубом током 48. претходних сабора. Учио је да свира уз оца Бранка.

– Немам музичке школе, самоук сам – вели Дејан за „Политику”.

На исти начин, дакле сам свој учитељ, трубачку вештину стекли су и други капелници овог сабора. Рецимо, Сретен Трандафиловић (42) који води оркестар из Књажевца а живи од пољопривреде и браварије. Самоук је Гвозден Росић (46), из драгачевског села Рти, где обрађује својих десет хектара и чека позив на неко весеље. И Драган Игњић (27), из Ужица, сам се учио трубаштву, а данас живи од те музике.

Ни дан музичке школе нема ни Бојан Крстић (27), вођа оркестра из Владичиног Хана. Свира по слуху, од трубе издржава породицу, и упорно је вежбао пред овај сабор:

– Моји земљаци, Бобан и Марко Марковић, и још један учитељ, спремали су ме цео месец за Гучу. Увежбали смо много тужну песму „Заплака Стојан у лојзе” – вели Крстић.

Трубачки занат од других је крао и Елвис Ајдиновић из Сурдулице (28), а бубњар у његовом оркестру је отац Демко (57), који већ има мајсторско писмо на саборима у Гучи. Синиша Станковић (35), из Загужања, свирао је десет година у оркестру Есме Реџепове, док је Ненад Младеновић (39), син Екрема Мамутовића и унук Бакије Бакића, већ у седмој години пошао у нижу музичку школу у Врању а затим наставио средњу у Шапцу. Три пута је био најбољи трубач Србије, 1996, 1999. и 2003. године. Десети финалиста је  Дејан Петровић (24), из Дубоког, и он је, наследивши вештину покојног оца Мића, постао 2006. године најмлађи мајстор трубе у Гучи.

Поред десет поменутих оркестара, у финалу ће свирати још шест који су прошли бараж. То су састави Бојана Ристића из Владичиног Хана, Новице Анђелковћа из Грделице, Вељка Остојића из Злакусе, Божидара Николића Доње из Грделице, Срђана Азировића из Бојника и Бранка Остојића из Карана.Можда и међу њима може да се нађе фаворит јер управо Вељко Остојић (24) има највише музичке школе од свих учесника овог сабора.

– Апсолвент сам Музичке академије у Косовској Митровици – рекао нам је Остојић.

Поред школе, он има и трубачки ген, наслеђен од деде Бошка, вишеструког победника Сабора. На свог деду повукао је и Милан Николић (22), прва труба у оркестру свог оца Божидара, који је 21 пут био капелник на Сабору. А Божидаров отац Милан тринаест година је свирао у Гучи, у почетним деценијама Сабора.

Уз зрно славе добро дође и неки динар, а послови боље иду ако трубач има звање победника Сабора. Трандафиловић прича да весеље у Неготинској крајини погађа за 500-600 евра, док Бојан Крстић наводи две тарифе: 400 евра на југу Србије, 800 евра северније од његовог завичаја.

 – Код нас Цигани нема погађања весеља, јер свирамо само за бакшиш. Може да се накупи и 1.200 евра на свадби – прича Елвис Ајдиновић.

А како, са друге стране, пролази трубачка слава, могао би најбоље да опише Слободан Салијевић (44) из Прекодолца, али ове године није ни дошао у Гучу. Оркестар његовог сина Себастијана (25), у коме је свирао и Слободан, није прошао полуфинале у Сурдулици, иако је ова породица створила највеће трубачке хитове. Слободанов отац, данас покојни Осман Салијевић, измислио је музику и цигански текст за композицију „Калашњиков”, и музику за „Месечину”, док је речи за другу песму саставио Горан Бреговић. Бреговић, заједно са диск-џокејом Шантелом, потписује и познату нумеру „Гас, гас”, која се ових дана такође ори из труба по Гучи.

За долазак трубе на наше просторе, показало се, заслужан је главом Милош Обреновић. Да би увеличао свечаности на своме двору у Крагујевцу, књаз је из Сомбора довео Јосифа Шлезингера (1794 – 1870), па је овај био једини писмен музичар и капелник у Кнежевини. Тако је без посла остао дотадашњи дворски оберлаутер или главни букаџија, Мустафа, свирач на виолини и зурлама.

Стари Драгачевци приповедају да су се у прошлом веку, тамо између два светска рата, у њиховом крају истицала двојица трубача.Момир Суботић из Трнаве, као школован и познат војни трубач, „једини на свету могао је да свирком угаси сијалицу”, док је Дојчило Ђукић из Миросаљаца „кад засвира у кафани, гасио лампу карбитушу”.

Ђукић је, веле, надахнут знао и да запева своју омиљену арију –  „Ја у рову лежим сам, ј...ш швапски реоплан”, док је Боћа Милекић на свадби у Доњој Краварици запевао уз трубу: „На сред горе Романије/ празно буре од ракије/ попила га наша браћа/ кад је Титу била даћа...” Требало је, међутим... „Кад је Дражи била даћа...”. Настала је гужва и милиција је узела ствар у своје руке, али се трубач некако извукао.

Један од данашњих финалиста, Бојан Ристић Чарапа (27) из Владичиног Хана, тврди да је успео што још нико није, да наизменично свира трубу и једе лимун. Још вели да је то извео на свадби, добивши од једног госта за опкладу 500 евра. Некад су, иначе, фаворити на трубачким такмичењима обарани тако што је неко пред њима, у првом реду публике, јео лимун током свирке.

У Србији је данас активно 90 трубачких оркестара, углавном самоуких и сеоских.

Саборске догађаје у Гучи прати све више, углавном младе публике, откривши да је ово добра тачка за весеље или бекство од свакодневице. Поред тога, на сваком кораку продају се лименке од пола литра пива и то по цени од само 100 динара, што је мање него у многим српским местима у обичној кафани. Тако се, ето, стекло довољно мотива за провод, па су се на овом непоновљивом догађају и ове године појавиле хиљаде младих који су, путујући до Гуче, прешли многе државне границе.

Овде су јуче могли да чују и здравицу Миодрага Сибиновића (52), економисте из Књажевца, који је на Сабору већ дваред побеђивао са својом беседом: „Домаћине, од здравља сијао, за болест не знао, чукунунуке дочекивао, добар глас стекао, што више давао све више имао, црква те благосиљала, колевка ти на тавану не стајала, плугове ти рђа не хватала...”

Г. Оташевић