НЕНАД Љ. СТЕФАНОВИЋ

"Химна је кад сви стоје и певају, а спортисти плачу".

Аутор ове прилично универзалне дефиниције химне, одавно записане у књизи "Оловка пише срцем", јесте седмогодишњи дечак. Седмогодишњак кога је отац још пре неколико месеци повео на неку утакмицу наше фудбалске репрезентације вероватно би за химну данас рекао да је то оно "када једна половина стоји и пева, а друга половина седи, звижди, урла или псује, док спортисти не знају шта да раде. А после, када примимо шест голова, плачемо сви заједно".

На фудбалске утакмице почео сам да одлазим управо као седмогодишњак, у време када је дефиниција химне била идентична оној из књиге "Оловка пише срцем". Било је то уједно и време када се сав стадионски ризик углавном сводио на могућност да ти после постигнутог гола на главу падне увис бачени качкет неког раздраганог навијача. На стадионе сам престао да одлазим откако је пре десетак година на једном "дербију" убијен 16-годишњи младић, погођен морнаричким пројектилом јапанске производње. И када су стадиони и химне постали само места и прилике да се преко спорта некажњено изрази много тога – у почетку антијугословенство, непристајање на име државе у којој се живи, па затим поделе на "партизане" и "четнике", однос према комшијама ("проклет био издајица своје домовине"), протест против режима и свеопште беде, традиционални хајдучки однос Срба према држави, на крају и хајдучки карактер саме државе. По певању химне видело се да народ полако остаје и без гласа и без државе.

Од тада заиста слабо пратим шта се све збива на полупразним стадионима или по спортским дворанама око којих је више полиције и специјалаца него навијача, а пречесто и више политике и необјективних медија него спорта. Зато ми је и промакла судбина идеје коју је неко поменуо прошлог лета – да се пре сваке првенствене утакмице "Суперлиге Србије" у фудбалу свира химна "Боже правде". Неко је чак за ту идеју у шали оптуживао министра полиције Драгана Јочића – тврдили су да је смислио најбољи начин да му полицајци, све присутнији на спортским такмичењима, без додатних часова певања науче нову химну.

На стадионима и по дворанама убудуће се више неће слушати "Хеј Словени", већ "Боже правде", а "плави" ће бити још само полицајци јер су спортисти добили нове црвене дресове. Некадашњи селектор фудбалске репрезентације Слободан Сантрач прокоментарисао је ове промене речима – "играчи ће коначно осетити патриотски занос". Некадашњи голман "Партизана" Радмило Иванчевић је у некој новинској анкети надахнуто рекао – "црвено-плаво-бело – срце је српско цело", а прослављени репрезентативац Синиша Михајловић је изјавио да има само још једну жељу – да макар само пет минута одигра за репрезентацију Србије у новим дресовима, са српским грбом, са два белоглава орла, отпева "Боже правде" и каже збогом фудбалу.

Спортисти су, дакле, спремни да заплачу у патриотском заносу и пригрле нове симболе и боје као неку врсту колективне вијагре за душу. Симболи и боје свакако нису неважни, али нас сами по себи неће претворити у светску спортску велесилу. Да игра само тај патриотски занос, косовски Албанци би одавно били светски прваци у свим спортовима јер нико толико гласно не пева своју химну, не сања државу, нити љуби своје орлове као они. Да играју само боје, Италијанима никада срце не би било "цело" јер на застави немају плаву боју, а у плавим дресовима су већ неколико пута постајали прваци света. Слично би се могло рећи и за Холанђане који су увек "наранџасти", а застава им садржи комбинацију управо наших боја. Нова боја дресова и нова (стара) химна наравно, никако не значе да наше фудбалске звезде већ после првог наредног пораза неће рећи да им сада фали и устав да би играли боље, да већина њих неће наставити да игра неупоредиво пожртвованије и боље за стране газде него за национални тим, да им се ноге неће поново претварати у пихтије када изађу на мегдан Аргентинцима или Холанђанима... Или да у истим новинама које су у само два дана објавиле два наслова – "Војвода Петко води плаве на гаучосе", а сутрадан "Петку спале гаће шест пута", убудуће нећемо читати – "Наполеон Клементе води црвене на Белгијанце", и одмах затим "Продао нас страни плаћеник Клементе".

Можда ћемо поново на стадионима сви стајати и заједно певати химну. И сасвим сигурно телевизије неће поново почињати преносе утакмица националног тима тек када прођу химне, како се не би чула она брука. Али то још не значи да ће само спортисти плакати. Од себе се не може брзо оздравити.

В. д. главног и одговорног уредника Информативног програма РТС