БОГДАН ТИРНАНИЋ

Како је то давно закључио неки филозоф, ваљда старогрчки, на овом свету је једино промена стална. Или – другачије речено – све пролази, ништа није вечно. С друге стране, не значи да нас свака пролазност, оличена променом, мора обавезно радовати. Но, она је, свеједно, неминовна. Њу отуд ваља мирно прихватити. Без бола и туге, али без еуфорије.

Када је, примера ради, Србија недавно обновила своју државност, неки су ту чињеницу уз ничим изазвану радост прогласили поводом за свеобухватни нови почетак. Наша историја је опет празна књига коју треба изнова исписати. Међутим, ако се још оклева да се овој Новој Кући ударе чврсти темељи, рецимо консензусом око доношења Устава или отклањањем свих препрека на путу наших "евроатлантских интеграција", већ су се брже-боље истакли они који би да српску државност етаблирају вртним патуљцима или разним молерско-фарбарским интервенцијама.

Речити пример ове брзоплетости из најбољих намера јесте лако успостављена сагласност о "новој одећи" (тзв. дресови) наших репрезентативних спортиста. Журба да се тај посао обави преко реда и без неке преке потребе правда се употребљивим "врућим паролама" – нова земља, ново име државе, нова химна, нови дресови, нови резултати. Ако у овој прилици оставимо по страни тезу о Србији као "новорођеној" држави, став исисан из малог прста, тешко да ћемо моћи исто да поступимо када је химна у питању. Јер, чак и онима који су у школи имали кеца из историје знано је да "свечана песма" коју је Србија прогласила химном није никаква новотарија. Али је тема за једну другу расправу.

Остају, дакле, дресови. Они ће убудуће бити у бојама српске заставе: мајице црвене, шортсеви плави, штуцне беле. Или тако некако. Питање је где у таквој "расподели" долази грб. И шта ћемо са копачкама, спринтерицама или патикама?  Обашка то да ватерполисти играју боси. Било како било, извршене промене битно ће утицати на традиционалне "језичке поштапалице" телевизијских спортских коментатора, а о "навијачким слоганима" боље да и не говоримо. Нема више – "плави, плави!". Тај "југословенски симбол" отпремљен је на ђубриште (злог) времена.

Маленкост која исписује ове редове сигурно није никакав "југоносталгичар", напротив. Али, ако је распадом последње јужнословенске државне заједнице Србија проглашена њеним сукцесором, правним и свеколиким другим "наследником" свих почивших држава "на овим просторима", онда није било разлога да се, наследивши столицу у ОУН и чланство у институцијама тзв. међународне заједнице, брзоплето одриче "наслеђене" плаве боје спортских дресова. У тим су дресовима српски спортисти, уз друге, освајали медаље на ОИ и разним светским или европским првенствима. Хоћемо ли се, уз промене дресова, одрећи и тих трофеја? Зашто увек изнова почињати од нуле, са перспективом трајне судбине? Макар у спорту (и уметности) није препоручљиво да се тако уређује Нова Кућа. Осим када је реч о наслеђеним спортским функционерима. Чије дресове они сада носе?

Новинар и поблициста