ПОТРАГА ЗА БОГОЉУБОМ

Прогнозе маркетиншких стручњака и политичких аналитичара за сада се остварују: Борис Тадић и Томислав Николић, два главна кандидата за положај председника Србије, у изборној кампањи имитирају један другог. Далеко од тога да ја мислим да они програмски личе један на другог, него су прилике у Србији такве.
Већ сам био написао да Тадићеве шансе расту уколико му реторика кампање буде сличнија Николићевој и не буде често спомињао Европу, а Николићеве шансе расту уколико спута сваки облик радикализма и не буде често спомињао Косово.

Око Косова, већ су почеле неке ствари да се изврћу наглавачке. Шминкање колико дојучерашње историје у сврху изборног профита најуочљивије је у настојању радикала да се финале националне драме око Косова прикаже као једини чин драме, чин коме нису претходили учинци удружене владавине Слободана Милошевића и Војислава Шешеља.

Губитак фактичког суверенитета настао је у годинама кад Борис Тадић није сањао ни да ће бити министар за телекомуникације а камоли да ће бити председник Србије. Косовска пушка већ десет година виси на зиду и то што ће опалити баш ових дана није кривица Бориса Тадића него главног противкандидата у трци за председничко место у држави која има полупредседнички систем владања, па је поприлична аномалија да се председник бира изјашњавањем свих грађана, али о томе неки други пут.

Све је више оних који би ове председничке изборе да оцене као неку врсту народног референдума, где се, тобоже, пребројавамо ко је за Русе а ко за Американце, где се мери колико је коме Косово урезано у срце, ко је Обилић а ко Бранковић... Чини ми се да је то својеврсно претеривање коме нису, како сада ствари стоје, склони ни кандидати, барем ови главни.

Није немогуће да се та врста реторике појача пред велико изборно финале, али, како је кренуло, до првог круга гласања неће бити врућих и великих парола. Некако се испитује колико је вода хладна и дубока, а то се не ради тако што ћете се, ради провере, бућнути у воду.

Једино је сигурно да ће ови избори бити тешњи у резултатској премоћи победника него што су били избори из 2004. када је у другом кругу победио Борис Тадић са 1.681.528 гласова (53,24 одсто), док је Томислав Николић освојио 1.434.068 гласова (45,40 процената). Овај пут Тадић има једну капиталну предност која није за потцењивање. У трку улази с места председника државе што је капитал који може да му донесе превагу. Али и Николић има једну сасвим нову одлику која га није баш красила на прошлим изборима. Дерадикализовао је странку до границе која није отерала традиционалне гласаче, а мање плаши неке потенцијалне, нове гласаче. Једна група аналитичара оптужује другу групу аналитичара да су медијском тортуром спровели идеолошки образац по коме Српска радикална странка није више "ван система" и с оне стране политичке пристојности.

Не верујем да би такав обрт био могућ само зато што је неко писао о њему. Радикали се труде да повећају свој коалициони потенцијал и учествују у трагању за компромисним решењима: од Устава до најновије скупштинске резолуције о Косову. То мења јавну перцепцију странке, независно од описивања њеног деловања, па чак и независно од простачких и бахатих испада радикала којима повремено "ложе" оне своје присталице које јаким речима и истим таквим глупостима дају у политици приоритет.

Не треба заборавити ни чињеницу да је на председничким изборима 2004. трку трчао и јак "други ешелон". Богољуб Карић био је освојио импозантних 568.691 глас, а Драган Маршићанин 414.971 што је добар резултат, мада су с њим терали спрдњу ови што би сада били срећни с половином тог резултата. У збиру су Карић и Маршићанин премашили резултат из првог круга и Николића и Тадића. Овог првог за десетак хиљада, а Тадићев за преко стотину хиљада гласова, а тада овоме Чедомир Јовановић није дувао за врат.

По свему судећи, с обзиром на могуће домете других кандидата, овај пут ће избор у првом кругу бити фокусиранији на двојицу главних претендената и даће и бирачима јаснији сигнал за финално гласање.

Пре неко вече један министар на неком пријему изненадио ме је директним питањем: "Чујем да си се кладио на Николића..." "Јесам", одговорио сам, а прећутао да се обично кладим на – слабије. Односно, мислим да ће Тадић да победи уколико га подрже Карић и Маршићанин, другим речима, коалиција народњака и присталица средњег пута, у преводу – Војислав Коштуница, за кога не сумњам да ће умети политички да наплати ту подршку.

Главни уредник недељника ,,Време"