OД ЕВРОСТРАШЉИВАЦА ДО ЕВРОРЕАЛИСТА

Да ли нам је ЕУ неопходна? Зашто? Да ли је то идеална политичка заједница или бар најбоља која је постојала и која ће икад постојати? Ако нећемо у ЕУ, куда ћемо? Шта нам је најбољи избор? Да ли је чланство у НАТО услов за чланство у ЕУ?

Одговором на ова питања одредила се увелико и наша политичка сцена: на једном крају су еврострашљивци (СРС, те друге крајње десне, али и крајње леве групе); потом следе евросумњичавци (ДСС, НС); а на другом крају су еврообожаваоци (ЛДП и низ НВО); те еврореалисти (ДС, СНС, СПС, Г17).

Први низ, међусобно крајње разнолик јер ту се налазе како неонацистичке групе тако анархистичке и комунистичке групе, плаши се ЕУ као империјалистичке силе која би у будућности могла да потисне национални идентитет европских нација (крајњи десничари), и као политичке заједнице у служби међународног капитала која кињи немоћне нације у иностранству, усељенике и радничку класу унутар својих граница (крајњи левичари). Еврострашљивци у још већој мери од ЕУ мрзе НАТО, а и једно и друго сматрају америчким испоставама.

Друга група, идеолошки истоврсна, штити интересе крупног националног капитала и СПЦ, сматрајући да Европска унија није лош циљ, ако испуњава оно што је битно са становишта српских традиционалних вредности и наведених интереса. Ова група, слично претходној, има негативнији однос према НАТО. Подржавање монопола домаћег крупног капитала на тржишту, а СПЦ у духовној сфери указује на мотиве противљења ЕУ која не допушта монополе.

Трећа група, еврообожаваоци, некритички обоготворује не само ЕУ, већ и САД, сматрајући да се ради о политичким заједницама од којих никад није било бољих, и тешко да ће икад постојати савршеније, осим уколико се оне саме не буду усавршавале. Такође, ова група сматра да је улазак у НАТО неопходан, пошто се наводно ради о предуслову уласка у ЕУ. Ова групација је уско повезана са транснационалним крупним капиталом и непогрешиво правда његове интересе.

Четврти низ је разнородан, како по дужини залагања за приступање Србије ЕУ тако и по идеолошком усмерењу странака. ДС, либерална странка која покушава да се социјалдемократизује, најстарија је групација која инсистира на придружењу ЕУ; она жели да се Србија тамо нађе, пошто верује да је заједница европских нација, иако не идеална, у овом тренутку најбоље јемство да ће Србија остварити најбитније националне интересе – безбедност, те привредни, културни и политички развој. Однос према НАТО унеколико ствара разлике између странака ове групације, јер Г17 плус, слично еврообожаваоцима, сматра НАТО прихватљивим, ДС би се сложио под условом да оцени да ће и већина грађана то одобрити, иначе ће се приклонити конзервативном СНС и умерено левом СПС, новопридобијеним присталицама ЕУ. Реформисане странке некадашње милошевићевске левице и шешељевске крајње деснице могу сварити ЕУ, али НАТО никако; у противном не би могле задржати бирачко тело. Српски национализам се може сложити са ЕУ, јер ту тражи шансу за будуће генерације, али не и с војним савезом који је понизио и увредио Србе. Напослетку, повезаност с домаћим и страним олигархијама на завидном је нивоу и код ових странака, што код еврообожавалаца буди паничну тежњу за монополом на еврофилију.

Еврострашљивци би Србију задржали на периферији светског капиталистичког система. Они се надају да ће капитализам пропасти (када је реч о крајњој левици), па би тиме и положај Србије било могуће побољшати, или да ће се вратити у предглобализацијске облике (када је реч о крајњој десници).

Евросумњичавце традиционални српски национализам држи далеко од ЕУ, а то значи и на периферији светског капиталистичког система, чиме се осигурава монопол домаће олигархије.

За евроообожаваоце, пак, то што је у чланицама ЕУ, према социолошким истраживањима, трећина расиста, није важно; то што ће Србија бити тек полупериферија светског капиталистичког система њих не брине, јер они су и после смрти неолиберализма убеђени да све треба препустити тржишту и богаћењу најбогатијих.

Еврореалисти сматрају, такође, да је Србији неопходно за почетак понудити будућност полупериферије светског капиталистичког система. Ипак, одатле се може стићи и у шири центар, а на периферији будућност је безнадежна. Уз то, левица Србије се само у ЕУ може придружити сличним снагама и успешније борити за поправљање положаја сиротиње, људи који живе од свога рада, за друштво једнаких шанси, а против олигархија и империјалистичке политике САД или ЕУ.