Пумпа на културном добру

На простору културно-историјске целине „Топчидер”, културном добру од изузетног значаја за Србију, постоје намере да се изгради бензинска пумпа – тврди Миладин Лукић, архитекта и саветник конзерватор у Републичком заводу за заштиту споменика културе.

Лукић истиче да, иако је Републички завод одбио издавање услова (у марту ове године) за ову намену образлажући да је реч о простору културног добра највише категорије, након жалбе странке Министарство културе негирало је ставове Републичког завода, тврдећи да су они незаконити и да нису засновани на јасно утврђеним чињеницама.

Захтев за утврђивање услова за изградњу бензинске пумпе поднела је Републичком заводу Марина Трифуновић из Београда.

Истичући да је реч о случају без преседана у новијој пракси заштите, архитекта Лукић каже да је Министарство културе донело правни акт (25. јуна 2009) којим се поништава правни акт Републичког завода.

Лукић истиче да се аргументи Министарства културе заснивају на тврдњама да „предметна парцела 5/15 КО Стара Раковица не припада простору заштићеног културног добра” и тврди да Министарство културе поступа супротно Закону о културним добрима због тврдњи да се парцела предвиђена за изградњу пумпе „не налази у оквиру просторне културно-историјске целине Топчидер”.

Миладин Лукић напомиње и да у образложењу Министарства културе пише да је „у формално-правном смислу, одлука Републичког завода о проглашењу просторно културно-историјске целине Топчидер за непокретно културно добро од изузетног значаја – непрецизна и могла би се сматрати ништавном”.

– На овај начин, Министарство културе једним решењем поништава, скида заштиту са територијално највеће и једне од најзначајнијих историјских целина које Србија има (уколико се изузме шире подручје Старог Раса са Сопоћанима), не поштујући наведене одредбе Закона о културним добрима – каже Миладин Лукић.

По Лукићевим речима, у Министарству културе, такође, тврде да РЗ „произвољно, непрецизно и превише уопштено наводи границе заштите”.

– То није тачно. У случају Топчидера, Завод је доставио границе заштићене околине, што је објављено у Службеном гласнику (16/87). Служба заштите утврђује граничну линију, али нема законску обавезу да одређује површину простора унутар границе, то јест није у обавези да наводи сваку парцелу као појединачно заштићену – објашњава Лукић.

Наш саговорник наглашава да решење Министарства културе које је потписала државна секретарка Надица Момиров представља неповерење према служби заштите и омаловажавање стручне службе Републичког завода.

– Имајући у виду да Топчидер, као једна од највећих целина у Србији, спада и у најугроженије у својој врсти, да је нарочито на удару непланске градње (хотел, стамбени објекти и др.), да је на „менију” инвеститорских апетита (Шећерана, Војни комплекс), да стубови мобилне телефоније овде „расту” поред црквених објеката (Топчидерско гробље) и испод Дворског комплекса (Расадник), да је на трпези политичких интереса (Амбасада САД, избегличко насеље), да медијско тржиште и овде загађује животни амбијент („Кућа Великог брата”, билборди у парку), да историјски објекти пропадају због неосмишљеног система финансирања елементарне конзервације,питамо сегде се овде налази државна управа. Да ли и она постаје један од узрока угрожавања културне баштине? Да ли ће Милошев конак, Дворски комплекс, Стара шећерана, парк око Конака, стари платан и Кошутњачка шума и др. и даље бити на списку културног наслеђа Србије, или ће их однети ветрови транзиције? – категоричан је Миладин Лукић.

Марија Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Без доказа да је парцела у заштићеној зони

– Решење Министарства културе донето је у складу са Законом о културним добрима (Закон је донет 1994), према коме се спорна парцела не налази у списку парцела које су у заштићеној зони – каже Надица Момиров, државна секретарка, и додаје:

– Првостепену одлуку да је парцела заштићена донео је Републички завод; касније је уследила жалба, а потом другостепена одлука Министарства културе, будући да од Републичког завода нисмо добили тражени доказ да је парцела у заштићеној зони – каже Надица Момиров.

М. Ђ.