ДНК анализа, уносан бизнис

Од нашег дописника
Сарајево – Прича о случају пуковника Армије БиХ Авде Палића, чији посмртни остаци су ексхумирани у новембру 2001. године из масовне гробнице у Враголовима код Рогатице, потом укопани у гробље у Високом и, „захваљујући новој прецизнијој методи узимања узорка ДНК из кости, идентификовани ових дана”, наставља се. Члан колегијума директора Института за нестала лица БиХ Амор Машовић потврдио је „да ће данас посмртни остаци Палића бити реексхумирани ради додатне ДНК анализе, конкретније лобање”.

„Авдо Палић је ’врх леденог брега’, јер је од 2000. године, када је Међународна комисија за нестала лица (ИЦМП) увела ДНК анализу, па до данас направљено на стотине истих грешака и то је добро познато директорима Института за нестала лица. Међутим, они то не признају, јер је њихово именовање подржала ИЦМП и сада јој захваљују тако што ћуте и крију грешке које су производ рада страних лекара које је ова комисија ангажовала, чије дипломе, успут речено, није нико никада проверавао”, каже у разговору за „Политику” Јасмин Одобашић, члан комисије коју је Влада Републике Српске формирала за расветљавање „случаја” Палић.

Одобашић је правник и запослен је у Институту, али му је забрањено да за медије говори као члан ове институције. Иначе, он је у процес тражења несталих био укључен још од 1994. године, његовом заслугом ексхумирано је на хиљаде жртава, обавио је прву ексхумацију на подручју Србије и Хрватске.

„Уклоњен сам из процеса тражења, сметао сам, јер у противном овдашњи директори Института не би, сигурно, могли радити то што раде.

„Из масовне гробнице Враголови 3. новембра 2001. године ексхумирано је девет посмртних остатака. Две идентификације имали смо већ 2003. године, 2005. још три и једну годину касније”, наставља Одобашић и пита „зашто се чекало још четири године са идентификацијом Палића и још две ексхумиране жртве, ако се већ знало да су две, од шест идентификованих, Мехмед Хајрић и Амир Имамовић, киднаповани кад и Авдо Палић”.

У причу о некаквој „новој, прецизнијој методи” по којој је Палић препознат Одобашић не верује, сматра је „чистом измишљотином”, али истовремено истиче да „Палићева породица, и поред чињенице да је његов идентитет добила осам година након ексхумације, може бити задовољна”, за разлику „од других који идентификацију својих сродника чекају 11 година, или оних који то неће ни дочекати, јер су у чекању умрли”.

Институт за тражење несталих лица БиХ је, тврди Одобашић, „врхунац опструкције, јер је конципиран тако да тотално заустави, или бар успори процес тражења несталих у протеклом рату” што потврђује и чињеница да је, од 55 запослених у овом институту у процес тражења директно укључено само њих 19, углавном новопримљених, од којих се већина никада није бавила овим послом”. Као посебан куриозитет наводи то да је на челу свих лабораторија у којима се раде ДНК анализе Аднан Ризвић, који је по занимању рударски техничар.

„Уместо да се бави ћумуром, он се бави ДНК анализом”, констатује Одобашић и истовремено оцењује да се ДНК анализа показала и значајном и корисном, „са њеним увођењем почели смо добијати на десетине идентификованих жртава које не би могли добити визуелним прегледом”. Али, проблем лежи у томе, додаје он, „што смо са ДНК, јер нисмо знали да је то и најстарија метода у свету, добили и нестручне и неквалитетне стране лекаре, а врло брзо и бројне грешке које су резултат њиховог рада”. Разлог због којег су странци и данас ту и због којег се ДНК не жели поверити домаћим лекарима су огромна донаторска средства, а домаћи се и не буне, не пада им на памет да заштите струку, јер „их је ИЦМП купила за неке ситне донације”, односно опрему.

„Силне паре које свет донира ИЦМП-у само се ’окупају’ у чистим и бистрим рекама у БиХ и враћају се тамо одакле су и дошле”, изричит је Одобашић који тврди да „су у процесу тражења постизани најбољи резултати док није било пара” и да се у процес тражења, „од оног тренутка када је у њега ушао новац, почела увлачити и политика, затим крађа, злоупотреба и намерна опструкција”. Иако Закон о несталим забрањује политичко ангажовање људима који су директно укључени у процес тражења несталих Амор Машовић, који заједно са Миланом Богданићем и Марком Јуришићем чини колегијум директора Института, врло активно се бави политиком и не силази са страначких листа СДА чији је члан.

Давор Ковачевић