Шанса за премијера

Станове у Србији још дели само пропало друштвено предузеће „Цреп и цигла”, у ко зна ком репризном извођењу „Врућег ветра” и – Влада Србије.

Премијеру Мирку Цветковићу указала се одлична шанса да у себи помири тржишно оријентисаног економисту и социјално одговорног политичара. Да, ако већ не може да врати раздељено по проблематичној уредби, онда да бар укине пропис и обустави поделу најслађег – стамбеног плена партија на власти и пред врућу јесен скупи који политички поен. И да коначно и државне чиновнике изведе на тржиште, како би и они, као сав остали свет, кад нема стан, стали у ред за банкарски кредит. Биће му утолико лакше јер су се претходници побринули да за поделу не наследи много плена.

Ни у транзиционој Србији ваљда више нико нема дилеме да често променљиве категорије – функционера – више не сме бити на стамбеним листама. Али кад се буде одлучивало да ли ће се убудуће државни станови делити и под којим условима јавним службеницима, и међу владиним званичницима сигурно ће бити оних који ће подсетити да држава ипак мора да води рачуна о милиционарима, порезницима, судијама, професорима, лекарима, уметницима.

Ако су они, као што јесу, ослонац сваке власти, ако неоспорно обављају битне послове за грађанство, своју бригу и одговорност за тако важне службе држава може да покаже и на други начин. Да им, рецимо, док за њу раде додељује државне станове, али у закуп, а не и у приватни посед. Ако треба и под повољнијим условима од оних које разрезују газдарице на тржишту. Или да, пак, пређе на моделподеле социјално непрофитних станова, на вишегодишњу отплату,уз ниже учешће и камату. Да преузме рецепт изразвијеног света, у чему се већ опробала Скупштина града, отклањајући мањкавости које су се појавиле у београдском премијерном извођењу. Под условом да на јавном конкурсу привилегију, да под некомерцијалним условима дођу до крова над главом, добију само они којима породични приходи не омогућавају да изађу на стамбено тржиште и који ће се обавезати да одмах неће побећи код другог послодавца.

Утолико пре што је разлика у примањима у јавном и приватном сектору све мања, што запослени упросечној приватној фирми, а да не говоримо онима у пропалим или несрећно откупљенимдруштвеним, све више завидеколегама којима је држава послодавац. А са две просечне плате породицаможе, истина не без муке и само за мањи стан, отплаћивати икомерцијалникредит.

А како ће онда држава, кад изгуби деценијама главни мамац– бесплатне или јефтинестанове – који је као и сваки протекционизам извор корупције,убудуће привући нове стручњаке и задржати старе квалитетне кадровеу својој служби? Мада вероватно није примењив усред кризе, одговор је само један – већим платама од којих ће сами моћи да купе стан. И то пошто претходно државну управу и јавне службе, највеће потрошаче–реформише и очисти од вишкова.