Зов вукова у селу Дубока

Дубока, Лепосавић – По снегу, који је на моменте прелазио у мећаву, идемо ка селу Дубока, на 20. километру од Лепосавића. Асфалтним путем, без пратње, која у овом делу Косова није ни потребна, стижемо до Црнца, рудника у којем су вековима житељи општине Лепосавић зарађивали хлеб са девет кора. Стижемо до места званог Дубље, где се од давнина саборовало и на којем је обновљена црква посвећена Великој Госпојини. Под снегом је и старо гробље а на једном крсту од мермера само се назире натпис из 1766. године. Од Дубља, где је под заштитом државе двадесетак храстова, неки од њих су високи и до 10 метара, крећемо се пут Дубоке, на моменте западајући у снег до паса.

Знајући за приче да су овде вуци домаће животиње, грабимо што брже можемо, и на надморској висини од 1.100 метара стижемо до прве куће, "блатњаре", у овдашњем народу познате и као "чатмара".

У кући смо Радомирке Рашковић. Живи сама, деца поудата, ожењена. Нису ту. Нису ни далеко, ал’ су, како рече Радомирка, "по белом свету".

– Село је опустело. Живим сама, држим мало стоке, тек толико да се нечим занимам. Покаткад дође неко од мојих, јер овде путника намерника нема. Снегови кад завеју, од новембра до Ђурђевдана, и ко би хтео, не би могао овде да приђе – прича нам Радомирка, држећа жена која је превалила 60. годину.

Најближи комшија је удаљен читав километар. На осам километара од Радомиркине, налази се кућа Богосава Баловића. У штали тридесетак оваца. Зими се креће само од куће и до штале. Сам прави пртину.

– Живот пролази у самоћи. Жељан сам разговора. Занимам се гајећи ову стоку а и неки динар добродође – говори Богосав, један од фамилије Баловића који су остали у Дубокој.

У селу су и Миладија и Богдан Рашковић. Дан је кратак, а овде треба времена да се обиђе ово шесторо људи, сталних житеља села. У Дубокој су и Дикослав и Винка Баловић, а деца су им – једно у Лепосавићу, а једно у Лешку. Дикослављев син Градо Баловић и његов рођак Милисав однедавно у две ћумуране производе угаљ, јер је ово село од давнина познато по храстовим шумама. Вели Градо да је посао тежак и напоран и да треба преко леђа превалити на стотине балвана. А све то треба спустити до магистралног пута.

Повремено, у село долази и Милодар – Шуле Баловић. Зашао је у пету деценију, а вели да га туга хвата кад се примакне селу, јер му однедавно мајке нема.

– Тешко ми је што је још једна кућа замандаљена – говори Шуле, који је поодавно свој нови дом нашао у Лепосавићу.

У Дубокој је шездесетих година прошлог века било 90 житеља. Временом, народ се селио а највише онда када је у десетак километара удаљеном Гњеждану престала да ради основна школа.

Не жале се људи овде ни на шта. Осим на зиму, на дубоке сметове, али посебно им тешко пада јер ни онај један телевизијски програм, који до њих стиже, не могу поштено да виде. Фиксних телефона овде нема. А да би и некако чули своје и упитали их за здравље, морају са мобилним да "заузму позицију" и тек тада прозборе коју реч. Поодавно, ни шумари овде не залазе, за које је увек било вруће ракије и пршуте. Тек покаткад, наиђу војници Кфора. Кажу, са њима су добри. Али и њих ретко има.