Полемике о апсолутним истинама

Историјска мисао, едиција "Српске књижевне задруге", већ пуних петнаест година има готово култни статус. Без сумње, реч је о најбољој библиотеци посвећеној теорији историје на српском језику. Под уредништвом Андреја Митровића, Историјска мисао до данас је обухватила књиге Фернана Бродела, Јиргена Коке, Јакоба Буркхарта и Лисјена Февра. У одбрану историје Ричарда Еванса пети је и најновији наслов у овом драгоценом низу.

На први поглед помислиће се да питања порекла и поузданости историографског сазнања, која поставља Ричард Еванс, неће претерано узбудити просечног читаоца у Србији. У одбрану историје је, међутим, веома актуелна књига, која се не бави само постојањем историјске истине и могућностима објективног сазнања прошлости. Иза расправе о епистемологији и методологији стоје, у ствари, питања моралности и одговорности, која се тичу сваког мислећег појединца и сваког друштва које жели да напредује.

Да би се разумели порекло и мисија књиге У одбрану историје, потребно је нешто знати о њеном писцу и о општем контексту у коме је настала. Ричард Еванс, професор модерне историје на Универзитету у Кембриџу, дуго је био познат по радовима из социјалне и културне историје Немачке. Временом се све више окретао темама које су га, по свој прилици, и усмериле ка немачкој историји – историји нацизма и холокауста. Данас се Еванс убраја у најчитаније британске академске историчаре, чије се књиге, у обновљеним издањима и меком повезу, стављају на најистакнутија места у књижарским излозима.

Широј публици Ричард Еванс је, наиме, познат по свом учешћу у неколико важних, јавних полемика. На почетку каријере, током шездесетих година 20. века, нашао се под утицајем групе немачких историчара, предвођене Фрицом Фишером, која је, доказујући да су корени нацизма у немачкој историји били дужи него што су многи хтели да верују, покренула низ занимљивих, али и огорчених расправа. У другој половини осамдесетих тврдње Ернста Нолтеа да је нацизам у ствари био одговор Немаца на бољшевизам Руса, и његово повезивање нацистичких концентрационих логора са комунистичким гулагом, изазвале су нова поређења холокауста са другим злочинима 20. века, све до "поља смрти" Црвених Кмера. Ричард Еванс је тада јавно стао на страну оних немачких историчара који су, предвођени филозофом Јиргеном Хабермасом, доказивали да се, на тај начин, јединственост нацистичког геноцида свесно и смишљено релативизовала. Коначно, крајем деведесетих година 20. и почетком 21. века, када је британски историчар Дејвид Ирвинг тужио америчку историчарку Дебру Липштат за клевету, због њених тврдњи да је овај фалсификовао чињенице и порицао холокауст, Ричард Еванс је, као главни експерт у тиму одбране, детаљно испитујући Ирвингове историографске методе, доказао да су се тврдње Дебре Липштат заснивале на чињеницама.

Из ове предисторије непосредно је произашла и књига У одбрану историје. Чим се појавила, 1997. године, изазвала је бројне и бурне расправе. У њој Еванс, међутим, није полемисао са немачким и британским "ревизионистима" историје Другог светског рата, него са америчким и британским постмодернистима. У ствари, он није оспоравао идеје Мишела Фукоа, Жака Дериде, Фердинанда де Сосира или Ролана Барта. Напротив, Ричард Еванс сматра да је постмодернизам донео историографији много нових, корисних подстицаја. Иако су га противници брзо прозвали "емпиристом", он заговара "средњи пут", између крајности постмодернистичког релативизма и наивне самоуверености емпиризма.

Предмет Евансових оштрих критика су радови писаца попут Хејдена Вајда, Доминика ла Капре, Кита Џенкинса, Френка Анкерсмита, у којима се, по његовом мишљењу, постмодернистичке идеје доводе до крајности. Ричард Еванс одбија њихов, како каже, "хиперрелативизам", и њихове позиве да се историчари одрекну нереалних покушаја да се домогну објективне слике о прошлости. Он признаје да се до апсолутне истине можда и не може доћи, али подсећа да то није разлог да посумњамо у њено постојање, и да је, са зилотском страшћу да будемо у "току", брзоплето заменимо равноправним, међусобно супротстављеним "истинама". Посао историчара се и састоји у томе да, свестан својих ограничења, упорно и савесно ради на томе да се тој истини, што је више могуће, приближи. Јасно је да иза оваквих ставова стоји Евансово искуство у бављењу мрачним странама европске историје 20. века, као и уверење да се трагање за истином о злочинцима и жртвама не може замењивати супарничким дискурсима и помодном мултиперспективношћу.

После свега, не мора се посебно објашњавати због чега књига У одбрану историје заслужује посебну пажњу наших читалаца. У преводу Риста Тубића добили смо занимљиво, лако читљиво полемичко штиво, са обиљем информација о савременој англосаксонској историографији. У исто време, ова књига представља још један јасно и гласно изречен позив да не пристанемо олако на замену здравог разума и основног морала за конформистичку удобност помодних фраза и политичке коректности.