Шта је остало од Вудстока

Америчка прича
Од нашег дописника из Вашингтона
Било је већих и спектакуларнијих фестивала после Вудстока. Неки од њих постали су ритуал: њуорлеански џез фестивал ове године је прославио своје четрдесето издање. Више од пола милиона људи скупило се 1970. на Ајл оф вајт фестивалу. Деведесет четврте у држави Њујорк скупили су се преживели музичари како би обележили четврт века Вудстока… Брус Спрингстин данас зачас интернетским мишем распрода више стотина хиљада улазница. Али све су то пакети забаве са зацртаним програмом увијени добро испитаном тржишном врпцом.

Вудсток је био нешто друго. Пре четрдесет година од 15. до 18. августа гомила од више стотина хиљада покислих тинејџера пристиглих на блатњаву фарму усред недођије била је нешто више и другачије од концертне публике. „Осећао сам да је нешто много важније ту посреди”, пише данас један умировљени учесник концерта, „да ће Вудсток целом свету показати ново, лепше светло Америке, да ће сам по себи бити јемац нове врсте могућег друштва… иако смо тог кишовитог августовског викенда сви били заглибљени у блату. А доказао је”, наставља, „да су хипици бар тог викенда заиста и мислили оно што су проповедали о свеопштем миру, љубави… И да та сувише невина идеја у стварном свету не може да се носи ни с људском природом а камоли прагматичним дејством тржишне економије.”

Али данас, четрдесет година касније, то огромно узбуђење откривања новог лепшег врлијег света још понекад залелуја у главама „Вудсток нације”, како је названа публика која се из целе Америке неочекивано, упркос родитељској паници у време вијетнамског рата без мобилних телефона, Интернета и лаптопа, скупила да у тој недођији уз музику проведе три дана под кишовитим небом.

Беби-бумери данас не дозвољавају да се окаља „тренутак вудстоковског просветљења у блату”. Мало је историјских догађаја из шездесетих који су имали тако јасан хепиенд.

Биле су то године немира и бунтовништва, крвавих обрачуна са полицијом, жртве су се бројале на обе стране подељене Америке.

На Вудстоку, у ствари у Бетелу, у држави Њујорк, огромна маса уживала је заједно три дана и ноћи у музици неких од најбољих група из те ере, у легалним и илегалним задовољствима, а да нико није силован, нико убијен, нико опљачкан… Кажу да је било више „ел-ес-дија” него хране, да се мирис марихуане мешао са оближњим задасима из фарме свиња, али да су се „стондирана деца” понашала утопијски уљудно и несебично, потпуно у складу са својим сновима.

„Ако се изузму њихова одела, и идеје, то је најотменија, најучтивија, најљубазнија група деце, с којом сам у току своје двадесетчетворогодишње полицијске праксе имао посла”, рекао је тада „Њујорк тајмсу” Лоу Јанк, шеф полицијске станице у оближњем Монтичелу.

Учесници се споре и са оценом да је то углавном била дрогирана гомила.

Поред хипика на „ел-ес-дију” у овом заносном празнику утопијске наивности учествовао је широк спектар младих људи левичарског опредељења – студенти, уметници, радници и политиколози… Али врло брзо сви они су препознати као потенцијална конзументска армија, коју је трговачки лоби узео под своје. Схватили су да се њима може продати много више од папира за умотавање марихуане и лонгплејки, пише данас „Њујорк тајмс” у опширном прегледу о одјецима Вудстока после четрдесет година.

Тај исти њујоршки дневник бомбардовао је диригованим захтевима свог јединог извештача са лица места. Прво се уводник са насловом „Кошмар у Кетскилсу” (име планинског региона у држави Њујорк где се фестивал одржавао), окривљујући организаторе да су окупили „полуделу гомилу”, реторски запитао „каква је то култура из које проистиче такав колосални хаос”. Већ следећег дана ревидирани су уреднички ставови па је читатељство обавештено да је „по стандардима одраслих људи ово нечувено изругивање досадашњем појму о нормалности”, али да су се млади понашали „учтиво”, делили оно мало хране једни са другима, пропуштали у реду слабије од себе, није било кошкања ни гурања.

Две књиге тадашњих протагониста појављују се ових дана у књижарама на округлу годишњицу Вудстока. Мајкл Ланг, један од организатора тадашњег фестивала, написао је „Пут у Вудсток” (304 странице са илустрацијама), док је Пит Форнатејл, дугогодишњи извештач њујоршког радија, објавио „Повратак у башту – прича о Вудстоку” на готово истоветном броју страница (303). Изложбе, концерти, филмови и мултимедијски спектакли широм Америке указују да је некадашњи „кошмар из недођије” у међувремену нарастао у прворазредни историјски догађај.

Спиритуални вођа догађања „младог америчког бунтовног народа” био је Џими Хендрикс. Било је предвиђено да он затвори фестивал у недељу увече. Због громова, пљускова и непредвиђених пауза, Хендрикс је на бину изашао тек у понедељак ујутру. Мелодију америчке химне извијао је по гитари преплићући дуге прсте по жицама као да оживљава решетања из Вијетнама.

Намерно исфалширана, мелодија је одјекнула међу гомилом која је одлазила као здравица антиратном американизму. Данас је модификација америчке химне уобичајена стилска метафора за протесте свакојаких врста. Али на Вудстоку пре четрдесет година то је била дисонанца равна издајништву. Млади су одмах схватили да је то само још једна норма одраслих коју морају да сруше.

Публика се до тог времена већ истањила на 30.000 или 40.000људи.

„Можете да одете ако желите. Ми само импровизујемо”, рекао им је Џими Хендрикс. После неколико минута лансирао је у васиону своју верзију „Звездицама светлуцаве заставе”. Звук гитаре продирао је као пискави јаук тачно до срца, каже један од гледалаца. Изазивао је језу у освит магловитог јутра.

Када га је касније Дик Кавет у свом телевизијском ток-шоуу упитао да објасни контроверзе око химне, Џими Хендрикс је рекао:

„Не знам, човече. Ја сам Американац, зато сам је одсвирао. Сви смо је певали у школи. Ја сам је се баш у том тренутку на Вудстоку присетио…”

Многи описи пејзажа Вудстока виђени из хеликоптера којим су звезде довођене до извођачке бине ушли су у историју. Дејвид Крозби је погодио у балканску жицу. Он је својевремено рекао да му је призор са висине личио на „логоровање македонске војске у грчким брдима”. Вијетнамско поприште трајало је још неколико година после Вудстока. Касније су отворена још многа друга бојишта, међу њима и балканско. Али Вудсток се није поновио, а нема више ни Џимија Хендрикса.

Зорана Шуваковић