Šta je ostalo od Vudstoka

Američka priča
Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Bilo je većih i spektakularnijih festivala posle Vudstoka. Neki od njih postali su ritual: njuorleanski džez festival ove godine je proslavio svoje četrdeseto izdanje. Više od pola miliona ljudi skupilo se 1970. na Ajl of vajt festivalu. Devedeset četvrte u državi Njujork skupili su se preživeli muzičari kako bi obeležili četvrt veka Vudstoka… Brus Springstin danas začas internetskim mišem rasproda više stotina hiljada ulaznica. Ali sve su to paketi zabave sa zacrtanim programom uvijeni dobro ispitanom tržišnom vrpcom.

Vudstok je bio nešto drugo. Pre četrdeset godina od 15. do 18. avgusta gomila od više stotina hiljada pokislih tinejdžera pristiglih na blatnjavu farmu usred nedođije bila je nešto više i drugačije od koncertne publike. „Osećao sam da je nešto mnogo važnije tu posredi”, piše danas jedan umirovljeni učesnik koncerta, „da će Vudstok celom svetu pokazati novo, lepše svetlo Amerike, da će sam po sebi biti jemac nove vrste mogućeg društva… iako smo tog kišovitog avgustovskog vikenda svi bili zaglibljeni u blatu. A dokazao je”, nastavlja, „da su hipici bar tog vikenda zaista i mislili ono što su propovedali o sveopštem miru, ljubavi… I da ta suviše nevina ideja u stvarnom svetu ne može da se nosi ni s ljudskom prirodom a kamoli pragmatičnim dejstvom tržišne ekonomije.”

Ali danas, četrdeset godina kasnije, to ogromno uzbuđenje otkrivanja novog lepšeg vrlijeg sveta još ponekad zaleluja u glavama „Vudstok nacije”, kako je nazvana publika koja se iz cele Amerike neočekivano, uprkos roditeljskoj panici u vreme vijetnamskog rata bez mobilnih telefona, Interneta i laptopa, skupila da u toj nedođiji uz muziku provede tri dana pod kišovitim nebom.

Bebi-bumeri danas ne dozvoljavaju da se okalja „trenutak vudstokovskog prosvetljenja u blatu”. Malo je istorijskih događaja iz šezdesetih koji su imali tako jasan hepiend.

Bile su to godine nemira i buntovništva, krvavih obračuna sa policijom, žrtve su se brojale na obe strane podeljene Amerike.

Na Vudstoku, u stvari u Betelu, u državi Njujork, ogromna masa uživala je zajedno tri dana i noći u muzici nekih od najboljih grupa iz te ere, u legalnim i ilegalnim zadovoljstvima, a da niko nije silovan, niko ubijen, niko opljačkan… Kažu da je bilo više „el-es-dija” nego hrane, da se miris marihuane mešao sa obližnjim zadasima iz farme svinja, ali da su se „stondirana deca” ponašala utopijski uljudno i nesebično, potpuno u skladu sa svojim snovima.

„Ako se izuzmu njihova odela, i ideje, to je najotmenija, najučtivija, najljubaznija grupa dece, s kojom sam u toku svoje dvadesetčetvorogodišnje policijske prakse imao posla”, rekao je tada „Njujork tajmsu” Lou Jank, šef policijske stanice u obližnjem Montičelu.

Učesnici se spore i sa ocenom da je to uglavnom bila drogirana gomila.

Pored hipika na „el-es-diju” u ovom zanosnom prazniku utopijske naivnosti učestvovao je širok spektar mladih ljudi levičarskog opredeljenja – studenti, umetnici, radnici i politikolozi… Ali vrlo brzo svi oni su prepoznati kao potencijalna konzumentska armija, koju je trgovački lobi uzeo pod svoje. Shvatili su da se njima može prodati mnogo više od papira za umotavanje marihuane i longplejki, piše danas „Njujork tajms” u opširnom pregledu o odjecima Vudstoka posle četrdeset godina.

Taj isti njujorški dnevnik bombardovao je dirigovanim zahtevima svog jedinog izveštača sa lica mesta. Prvo se uvodnik sa naslovom „Košmar u Ketskilsu” (ime planinskog regiona u državi Njujork gde se festival održavao), okrivljujući organizatore da su okupili „poludelu gomilu”, retorski zapitao „kakva je to kultura iz koje proističe takav kolosalni haos”. Već sledećeg dana revidirani su urednički stavovi pa je čitateljstvo obavešteno da je „po standardima odraslih ljudi ovo nečuveno izrugivanje dosadašnjem pojmu o normalnosti”, ali da su se mladi ponašali „učtivo”, delili ono malo hrane jedni sa drugima, propuštali u redu slabije od sebe, nije bilo koškanja ni guranja.

Dve knjige tadašnjih protagonista pojavljuju se ovih dana u knjižarama na okruglu godišnjicu Vudstoka. Majkl Lang, jedan od organizatora tadašnjeg festivala, napisao je „Put u Vudstok” (304 stranice sa ilustracijama), dok je Pit Fornatejl, dugogodišnji izveštač njujorškog radija, objavio „Povratak u baštu – priča o Vudstoku” na gotovo istovetnom broju stranica (303). Izložbe, koncerti, filmovi i multimedijski spektakli širom Amerike ukazuju da je nekadašnji „košmar iz nedođije” u međuvremenu narastao u prvorazredni istorijski događaj.

Spiritualni vođa događanja „mladog američkog buntovnog naroda” bio je Džimi Hendriks. Bilo je predviđeno da on zatvori festival u nedelju uveče. Zbog gromova, pljuskova i nepredviđenih pauza, Hendriks je na binu izašao tek u ponedeljak ujutru. Melodiju američke himne izvijao je po gitari preplićući duge prste po žicama kao da oživljava rešetanja iz Vijetnama.

Namerno isfalširana, melodija je odjeknula među gomilom koja je odlazila kao zdravica antiratnom amerikanizmu. Danas je modifikacija američke himne uobičajena stilska metafora za proteste svakojakih vrsta. Ali na Vudstoku pre četrdeset godina to je bila disonanca ravna izdajništvu. Mladi su odmah shvatili da je to samo još jedna norma odraslih koju moraju da sruše.

Publika se do tog vremena već istanjila na 30.000 ili 40.000ljudi.

„Možete da odete ako želite. Mi samo improvizujemo”, rekao im je Džimi Hendriks. Posle nekoliko minuta lansirao je u vasionu svoju verziju „Zvezdicama svetlucave zastave”. Zvuk gitare prodirao je kao piskavi jauk tačno do srca, kaže jedan od gledalaca. Izazivao je jezu u osvit maglovitog jutra.

Kada ga je kasnije Dik Kavet u svom televizijskom tok-šouu upitao da objasni kontroverze oko himne, Džimi Hendriks je rekao:

„Ne znam, čoveče. Ja sam Amerikanac, zato sam je odsvirao. Svi smo je pevali u školi. Ja sam je se baš u tom trenutku na Vudstoku prisetio…”

Mnogi opisi pejzaža Vudstoka viđeni iz helikoptera kojim su zvezde dovođene do izvođačke bine ušli su u istoriju. Dejvid Krozbi je pogodio u balkansku žicu. On je svojevremeno rekao da mu je prizor sa visine ličio na „logorovanje makedonske vojske u grčkim brdima”. Vijetnamsko poprište trajalo je još nekoliko godina posle Vudstoka. Kasnije su otvorena još mnoga druga bojišta, među njima i balkansko. Ali Vudstok se nije ponovio, a nema više ni Džimija Hendriksa.

Zorana Šuvaković