У догми су кратке ноге

Поводом два моја текста о могућој креативној вези науке и религије (од 27. јуна и 18. јула ове године) појавило се у Културном додатку пре три недеље најпре једно, а за њим, у претпрошлом броју, још три реаговања: „Стварна вера изазов нашој логици“ Милене Миловановић, „Службеници човечанства“ Леонида Зувића, „Шта би рекао Галилеј?“ Драгана Павловића и „Црква и држава на истом креативном послу“ Мирољуба Којовића.

Сва четири написа потврђују став да је креативан однос науке и религије могућ, али губе из вида да у том односу религија мора бити такође израз индивидуалног стваралаштва – слободна, дакле, од црквене догме.

Аутор текста „Шта би рекао Галилеј?“ говори ексклузивистички у име „наше ортодоксне цркве“. „Срећом, бар наша ортодоксна црква увиђа где су границе ’световног’ и ’духовног’ и препознаје погубност њиховог безрезервног прожимања“, пише он. Тако аутор који „предаје научни метод на једном универзитету у Немачкој“, у ствари, проповеда као ортодоксни црквени идеолог _ а у томе нема ни аутентичне научне методе, ни аутентичног религиозног искуства.

Аутор текста „Црква и држава на истом креативном послу“ говори о институцијама државе и цркве као о погонима креативне размене религиозног и научног искуства – што је contradictio in adiecto. Држава може омогућити друштвено поље за слободу стваралаштва, али сама не може бити стваралачки субјекат. Црква, пак, прописује неумитне истине и тиме рестриктивно делује на индивидуализам религиозног искуства, тј. на креативност у вери.

Вера као вера у цркву

Рестриктивни црквени став, својим потврђује аутор текста кад говори о „сектама“ а пита се да ли секте (њима, у том питању, уз бок ставља и приватни сектор образовања) доприносе напретку човечанства. Његов одговор је: „Углавном не, судећи по каснијим открићима да су позадине комерцијалност и људска грамзивост...“. Аутор овде заборавља две веома важне ствари. Прво, хришћанство и само започиње као секта унутар јудаизма; друго, „позадине“ и у државном сектору образовања и у црквеном животу, не тако ретко, управо су „комерцијалност и људска грамзивост“.

Кад смо већ код грамзивости и комерцијалности, навешћу овде један светао пример оригиналног промишљања друштвеног живота Српске православне цркве од стране једног великодостојника те исте цркве. Негде 1985, ’86. или ’87, наводим по сећању, у интервјуу у „Гласу Цркве“, владика Артемије (Радосављевић), тада игуман манастира Црна Река, на питање шта мисли о повраћају имовине која је од СПЦ конфискована после Другог светског рата одговара да је боље да Црква има што мање имовине јер ће се тако више бавити духовним стварима, што и јесу њена насушна потреба и њена улога. Ето, то је креативан, оригиналан, индивидуалан став који један владика изриче и насупрот званичном ставу институције којој припада, и насупрот друштвеном тренду наглог богаћења.

Овом приликом подсетићу на још један храбар, аутентичан и значајан друштвени чин истог владике, а који је, такође, олако и брзо заборављен. Године 1998, заједно са протосинђелом Савом Јањићем и братством манастира Високи Дечани, у јеку снажне полицијске репресије над албанским становништвом на Косову, владика Артемије потписао је петицију да се репресија одмах обустави. Тај креативни чин који у себи спаја религиозно осећање братства или напросто емпатију за патњу другог са свешћу о универзалним људским правима био је у опасној супротности са Црквом и државом, тада на истом погубном послу.

Теолошкиња, ауторка текста „Стварна вера изазов нашој логици“, ex officio, заступа црквени канон. Она пише: По речима др Радована Биговића ’за хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква’“.

Из наведеног следи да се хришћанска вера заснива на веровању у сведочење цркве о открићу Бога; дакле, вера се заснива као вера у институцију цркве. Без црквене догме, нема вере; веровати, ту значи без сумње прихватити непроверљиво сведочење цркве, а не бити отворен за личан религиозни опит.

Тамо где нема експериментисања, нема ни оригиналног искуства, а то је тачка за коју се претпоставља да би се у њој могли укрстити научни метод и религиозно искуство. На другом месту, иста ауторка, обрачунавајући се с једним исказом у мом тексту, закључује следеће: У светлу православне теологије није исправан став који се износи у тексту да Бог, као симбол бескрајне љубави у којој не може бити ни трунке нечег од љубави различитог, не може никог понизити“.

У светлу православне теологије, тврди овде теолошкиња, Бог може понижавати. У другом светлу исте те теологије постоје, међутим, и креативна настојања која говоре управо супротно. У тексту са којим ауторка полемише навео сам за пример размишљање Николаја Берђајева да Бог као сушта љубав не би могао да понижава. Ауторка се, у ствари, са догматског православног становишта обрачунава са православно недогматским ставом Берђајева, који ја наводим као хипотетички суд јер, за разлику од Берђајева, о Богу говорим као о хипотетичком бићу.

На истом путу

Најзад, у овом разговору с једном теолошкињом, пажњу треба обратити и на ноторну научну чињеницу да су жене и мушкарци у потпуности равноправна бића, коју СПЦ трајно игнорише ускраћивањем могућности женама да постану свештена лица. Креативни дијалог науке и религије у Србији би могао да почне управо с те тачке.

Аутор чланка „Службеници човечанства“ врти се у зачараном кругу таутолошких исказа чији крешендо добија, за једног комуниколога, изразито необичан профетски тон: „Човек не може да ствара без Бога. Нема ствараоца ни у једној области коме моћ стваралаштва није дата од Бога. Тако је било, тако ће и бити“.

Овде нам се, како ствари стоје, обратио сам Бог додуше, онако како га схвата онај кроз чија уста говори. И ту нема места ни за кога другог до за Бога и ни за шта друго до за комуникацију с њим. „Религија и наука су једно, оне су на истом путу“ тврди аутор. Да подсетимо, овде је требало да буде речи о могућој комуникацији између науке и религије као две сасвим различите сфере духовног настојања.