СРБИЈА ДО УТОРКА

Срби су се последње деценије страсно задуживали: због Нове године, славе и зимовања, због плазма телевизора и летовања, због зимнице и школовања деце. Притом су код банкара стекли реноме најревноснијих платиша на свету.

Сада, када се годишњи одмори ближе крају а приближавају ајвари, туршије и уџбеници, многи су на старту туробних вишегодишњих отплата рата олако заборављених у данима брчкања по морима, бањама или лаворима. Наравно, уз примерено високу камату.

Како су готовински кредити српски специјалитет, позабавио сам се мало стањем ствари на том сектору. И дошао до изненађујуће повољних података.

Срби су најмање задужени у региону. Не само да су најмање задужени у релативним појмовима, већ показују изузетну финансијску зрелост па се све више клоне кредита које су, до јуче, узимали и кад треба и кад не треба. Увидели су да је ђаво однео шалу, па су сами почели да санирају буџете.

У „Србији до Токија”, коју је глобална криза намах преобразила у „Србију до уторка”, како каже Милан Божић, то је добра вест.

Сви знамо да је та криза експлодирала јер су се кредити отели контроли допуштајући енормне позајмице како државама тако и појединцима. Банке су се понашале у складу с речима оца нацистичког а потом и америчког ракетног програма Херберта фон Брауна: „Када су ракете у ваздуху, кога је брига где ће се спустити. То није моја брига”.

Обичне људе и те како је брига где слећу ракете с финансијским бојевим главама. Интуитивно прате њихове путање. Припремају се за удар.

Звучи као парадокс, али изгледа да је срећа што је, унаточ прогнозама највише позиционираног овдашњег експерта, светска криза ипак доспела до Србије. Није међутим Вол стрит једини фактор што смо при дну европске лествице задужености.

То што Срби нису узимали више, за разлику од запада где се свет задуживао јер су камате биле ниске а кредити били доступни и неплатишама, можемо да „захвалимо” и ниским примањима, рестриктивним мерама монетарне политике Народне банке која је обуздавала кеш кредите, немилосрдно високим банкарским каматама али и банкама које су, поучене светским искуствима, сада обазривије па од клијената траже длаку у јајету.

Можемо да захвалимо и честим упозорењима да кредити, кредитне картице, лизинг, а посебно стамбени кредити – уколико се пажљиво не користе – могу да доведу до породичне финансијске мигрене, некада и до распада брака.

Али, иако више не морамо да се бранимо од учесталих телефонских позива банака које нуде нова задужења како би репрограмирали стара, многи су и даље присиљени да се задужују у овим кризнима временима када све поскупљује, па и новац, а једино што појефтињује су примања.

Почетком ове године грађани Србије били су задужени са 570 евра – две просечне месечне зараде – по становнику. Као и у већини држава у окружењу, већина кредите узима да би како-тако преживела.

Нови дугови решавају проблем дугова само у изнудици. Баш као што прижељкују банкари. Исти они амерички, или њихови клонови, које је Барак Обама оптужио да су због личне похлепе и грамзивости изазвали кризу Вол стрита која се концентричним круговима проширила светом.

Проблем је што нема избора, па кредитом на кредите, по готово зеленашким каматама, настављамо да гојимо белосветске банкарске дебеле гуске. Дуг се, неосетно, од најгорег претвара у најбољег друга.

Интерес великог светског капитала је јасан: да што више задужи и оствари уносне профите тамо где нема великог задужења. Задуженост Чеха, Мађара или Пољака прелази 20 одсто друштвеног производа.

Босанци у просеку дугују око једногодишње плате. Црногорци размишљају тек када треба да врате паре. Економска стабилност Хрватске угрожена је не државним, него задуживањем грађана, иако је и тамо месечна кредитна задуженост грађана успорена ове године готово шест пута.

Овде су банкари на грађанство апеловали да случајно не наседну на позиве на бојкот страних банака. Као да, сем једне, и ми имамо снажне домаће банке. Нисмо ми Словенци да смо их сачували. Поменути највише позиционирани овдашњи експерт је српске банке давно извео пред „калашњиков”.

Упркос томе, изгледа да смо рационалнији. Протутњала је еуфорија која је учинила да на крају 2007. Срби буду 50 одсто задуженији него средином исте године. Прошло је време ниских камата које су биле мамипара за кредите које сада ваља враћати.

Показује се да су грађани разложнији од своје државе. Док се први обуздавају, она, држава, наставља да се задужује. Да све буде горе, кредити – као и новац узет од приватизација – не иду за обнову производње већ за попуњавање сијасет буџетских рупа.

Можемо ли се надати повољнијим кредитима? Тешко. Камате не иду надоле, а политичка и економска ситуација у Србији није таква да би страни инвеститори умањили стопу ризика приликом улагања.

Ако су прекомерна задужења изазвала кризу, а јесу, антидот би требало да буде једноставан: смањити кредите. Проблем је што то није лако јер савремене економије зависе од кредита. Зависе и од воље људи да будући приход претворе у текућу потрошњу, како би се стимулисала потрошња, преко ње производња, што значи већу запосленост. Ако тога нема, следи колапс.

Поучени искуством, Срби чекају шта ће држава да уради да би кренули да троше. Ако је по теорији да је сваки проблем решив када се растави на мање делове, онда Срби демантују сопствену државу. Притиснути кризом они заиста штеде.

Државе, истина, смањују потрошњу, али највећи део прихода се остварује подизањем пореза и намицањем нових такси. Када овдашњи економски експерти буду престали да у свима нама виде само потрошаче, који су ту да буду исцеђени, можда ће и направити произвођаче који ће богатити и државу и себе.

Уколико успе да изађе из зачараног круга, неприметни премијер намах би постао Премијер. Уколико подбаци, остаће само Цветковић.